Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 ULOGA PIROTSKOG ĆILIMA U DIZAJNU EKVADOR 11. 10. 2003.
Godina 1990. Gospodin Karlos Kueva, ambasador države Ekvador, i njegova supruga Magdalena, rešili su da svoj kratak odmor provedu u Beogradu kod prijateljice, počasnog konzula Ekvadora, gospođe Karmen Vegas de Spalajković. Kako je ona već više od dvadesetak godina žitelj Čubure na Varačaru, to je bilo logično da svoje goste povede u razgledanje grada baš od Kalenićeve pijace.
Gužva, vreva, dovikivanje, roba se preliva sa tezgama. U severnom delu pijace zgurali se seljaci: prodaju stare šarenice, opanke, pirotske tepihe, kuhinjske delove iz starih domaćinstava. Puno kao oko. Magdalena se okreće prema svome mužu Karlosu i kaže, pokazujući na relativno upotrebljiv pirotski ćilim: “Ovo je mebl za naše nove trpezarijske stolice-u novoj trpezariji.” “Koje stolice, koja trpezarija?” zatečen je gospodin muž. “U kući koju ćemo tek zidati!” odgovara samouvereno Magdalena.
Tako i bi.



Među mnogobrojnim ekskluzivnim vilama i zgradama koje se nalaze na «Kito Dedinju», osvanula je jednog dana «prizmeljuša», podignuta od zemlje i jevtinog materijala. Kuća sa mnogo krovova koji se mogu videti na seoskim kućama visoko u Andima. Diplomatski posao vodio je bračni par Karlosa i Magdalenu Kueva u mnoge luksuzne rezidencije sveta. Kada je pala odluka da sviju svoje gnezdo u brdovitom Kitu, rešili su da njihov dom predstavlja ogledalo tradicionalne kulture njihove zemlje.

Kuća se, kao i mnoge, nalazi na kosini, i opasana je širokim zidovima od zemlje. «Prostire se» oko unutrašnjeg dvorišta punog zelenila. Građena je na «sliku i priiku» starih Indijanskih kuća. Dakle, drevna arhitektura njihove zemlje, jednostavna, koja poštuje ekološke regule, zidana u maniru starih zanata. Izabran je arhitekta Andel Gvajasamin čiji su stil i ukus odgovarali bračnom paru Kueva. Trebalo je radnike učiti zaboravljenim tehnikama zidanja kuća: zidovi od zemlje, cigle, ilovače i slame. Zidovi su debljine 60cm i nijedan nije isti. Jednostavna misao, jednostavan život starih Ekvadorijanaca i u skladu s tim, njihov način zidanja.



«Kuće sazidane od zemlje tople su i kada je napolju hladno,» kaže vlasnik Karlos Kueva, «a sveže kada napolju žari sunce!« A žari, bogami, poprilično. Zato otvori imaju poseban oblik i prilično se razlikuju od evropske ideje. Postoje samo nekoliko prozora koji gledaju na Kito, ostalo su otvori koji gledaju ka unutrašnjem dvorištu. Na njima nema ramova već je staklo direktno ugrađeno u zemljani zid. Šta se dešava kada pukne staklo- nismo dobili odgovor. Jedan koji privlači pažnju ima u prečniku 3 metra. Kroz njega prolazi snažan snop svetlosti i osvetljava ulazni hodnik dugačak 18 metara! Može se reći tunel.

IZ TAME KA SVETLU
U kuću se ulazi kroz veliku drvenu kapiju izrezbarenu indijanskim simbolima (nađena u nekoj staroj zgradi) i dolazi, preko nekoliko stepenika, u taj famozni hodnik. Osamnaest metara sabiranja, razmišljanja, pripreme za susret sa domaćinima i eventualnim gostima. Na njegovom kraju, na zidu, nalazi se statua Inka, zaštitnika kuće. Odmah desno niska vrata primoravaju čoveka da se sagne kako bi ušao u kuću. To je paganski oblik poštovanja: čovek je mali pred Bogom, a istodobrno se svakoj osobi daje na važnosti. Pred iznenađenim gostom otvara se «izgorena» soba.. Prostorija je zasvođena a zidovi su zemljani. Gospođa Magdalena Kueva je umetnica: njena ljubav je keramika. Da bi soba izgledala ovakva kakva je danas, Magdalena je nekoliko puta pekla sobu na temperaturi od 1000C. Kada je proces pečenja završen, dobijena je naprsla tekstura crvenkasteo-narandžasto-crveno-žute boje.
Osoba stoji u polumraku a snažni snopovi svetlosti dopiru kroz velike kružne otvore od spolja i u polutami kao da je izazivaju da pokuša da nađe najbolji i najsvetiliji put. Ovo je srce kuće iz koga se na sve strane pružaju arterije koje vode dalje, u unutrašnjost kuće.
Iz hodinka se prelazi u dnevnu sobu, biblioteku sa bilijarom, radnu sobu, kuhinju i
trpezariju. Ovi prostori nalaze se oko unutrašnjeg dvorišta u kome kose rampe vode na
prvu etažu do spavaćih soba. U istoj ravni sa ulazom na nivou ulice nalaze se vinski
podrum i radionica za izradu keramike u kojoj radi vlasnica kuce.



Arhitekta nije koristio drvene ramove za prozore, već je staklo direktno ubacio u zidove od zemlje da bi postigao efekat čistih linija i na taj način pomirio stare i moderne elemente.
Materijali blato, slama. Povratak tradiciji koja treba da se očuva i da se pokaže da se i u 21.veku može graditi jednostavno.



Kroz mala vrata koja iz hodnika vode u izgorenu sobu, kroz njih može da prodje samo po jedna osoba. Daje se time na važnosti osobi koja ulazi. Na zidovima pacija keramika Magdalene. Dimnjak-kula na visini 1.sprata na njemu keramicki golubovi. Cela unutrašnjost farbana je biljnim bojama ekoloskim. U salonu se nalazi RECLINATORIO-neka vrsta stolice koju poseduje svaki član porodice. Nekada su ih u crkvu nosile sužavke. Dok traje misa gornji deo se podigne i osoba klekne na donji deo.. Kada se misa zavrsi i počne popov govor gornji deo se spusto i vernik sedne, pogotovo ako govor traje u nedogled. Ova «stolica» je pogledajte bolje, presvučena pirotskim «meblom». Spoj katolicizma i
pravoslavlja daju isti cilj bez obzira na veru.va bio je
ambasador Ekvadora u Parizu, poznatom po svojim buvljim pijacama. Međutim, gospođa Kuweva Magdalena nije mogla da se načudi da je u Beogradu uspela da nađe starinske štekere za sijalice od bakelita. Na Kalenica Guvnu pronašla je stare pirotske ćilime. Bili su to zaista prastari delovi koje je ona budzašto kupila i odstranila pocepane delove a zdravim
presvukla stolice u trpezariji. Alibabina pecina iz milošte zvana Kalenićeva pijaca, ponudila joj je velikodušno porcelanske štekere, starinske (sećate se one bele koje smo svi bacili!).



Vrata su delovi velikih crkvenih vrata španske crkve ili iz starih kuća u Ekvadoru. Iza tih vrata kriju se ormani! U celoj kući nema regala.



Persijski tepisi, podovi od cigle rađene ručno i svaka je naravno drugačija. Krevet u spavaćoj sobi ima klupicu, visok je, za bezbedno silažene i penjanje. Horhe Enrike Adum, pisac:
Izgorena soba

Napravljena od rodne zemlje, kuvana na 1 300 C nežnosti. Sve vreme si pravila senzualnu umetnost koja navodi da je dodiruješ...Znao sam da su neverovatne teksture kao
canguagua-najtvrđe drvo-kao kamen, u isto vreme nežno kao Mesec, kao vuna...Znaš da si mnogo puta dobila boje iz peći na 1 300C besa, našeg ekvatorskog besa, besa ljute žene.
Sve to da postigne poniznost i nežnost keramike koja nema lik i zbog toga prepoznatljivo ljudsko biće i nije slučajno već potiče od naroda kao hleb koji izađe iz rerne.
Krov-stakleni crep, rukom rađen, svaki drugačiji i zbog toga se na određenoj svetlosti na njemu prelamaju boje planinskog razređenog vazduha i jasnog sunca, teških oblaka. Premazani su lakom. Ova kuća, smeštena u Kitu, ruši sve šeme moderne arhitekture i ponovo otkriva primitivne materijale kao što su kamen, zemlja. Kada su počeli da grade kuću, zainteresovani komšiluk, prijatelji i znatiželjnici bili su
iznenađeni. Njih dvoje, svetski ljudi, od nih se očekivala hiper moderna, hi tech materijali. Kako je kuća napredovala tako su se dizali glasovi, kakva je to straćara_ Kakva potleuša u našem rezidencijalnom kraju?
Po rečima arhitekte kuća od zemlje zahteva «dobar pod i dobar krov», to jest, celu konstrukciju treba čuvati od vode jer je ona njen najveći neprijatelj. Takođe špotrebna
vešta ruka koja će ponovo naučiti radnike zaboravljenim tehnikama pravljenja zidova od zemlje i cigala od ilovače i slame. Zidovi su 60cm debljine i nijedan nije jednak drugome.
Budući da se Kito nalazi na ekvatoru i zaista je «grad svetlosti», arhitekta se opredelio za postepeno smanjivanje svetlosti počev od ulaza koji označava nulto metso u hodniku ili «izgoreloj sobi», sve do glavnog otvora u centralnom dvorištu odakle zraci sunca dospevaju do unutrašnjosti građevine.
U kući tunel dugačak 18 metara u polumrakiu se nazire figura Inka iznad slivnika neobičnog oblika i svetlosti koja se pojavljuje na mahove.
Izgorela soba sa zidovima od zemlje i svodom od cigle pomešaneeeeeeeeee od zemlje, slame, melase i soli
U ovoj kući se živi od vrata ka unutrašnjosti i što upućuje na introspekciju. Kontakt sa spoljnim svetom je minimalan, pošto je kuća hermetički zatvorena širokim zidovima od
zemlje. Spoljašnji svet «ulazi» putem jake svetlosti koja prolazi kroz unutrašnje dvorište i dalje, u ostale delove kuće ili preko prozora koji gledaju direktno na grad.
U vratima i nameštaju nalaze se fragmenti od drveta iz kolonijalnog perioda koje su vlasnici godinama skupljali. Zidovi su okrečeni zemljanim bojama, odnosno mešavinom smole, peska i kreča.
Unutrašnji dizajn je upotpunjen delima najvećih majstora Ekvadora, kao što su Osvaldo Gvajasamin, Eduardo Kingman i Enrike Tabara. Izdvajaju se predmeti od keramike, fodili,
ikone, i sveće koje dopunjavaju misteriozni ambijent, posebno noću. Univerzalni materijali upotrebljeni su da bi se izrazili različiti stilovi koji govore o raznim
periodima istorije Ekvadora. Ima ih indijanskih, crnačkih, španskih sa tragovima arapskih,
koji se zahvaljujući interpretaciji arhitekte, ujedinjuju u koherentni oblik kuće koja uproko



ANTRFILE I
U Kitu, glavnom gradu države Ekvador, nalazi se spomenik koji obeležava da baš kroz to mesto prolazi nulti meridijan planete Zemlje. Pomislili biste da je toplo da ne može biti toplije, ali Kito se nalazi na 2 800 m nadmorske visine pa se kuće zidaju za toplo-hladnu varijantu.

ANTRFILE II
Štekeri


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003