Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
 PRODAJA ZA SLAD...
 Samo napred
 Može li bez kav...
 ZVER 666
 Isterivač đavol...
 SUPERJAHTA, AVI...
 LJUBIMCI
 HRISTOS VOSKRES...
 PORŠE
 PROLEĆE
 U SRCU ZLATNOG ...
 NE VOLITE ORNAŽ...
 LORELAJ
 UMNETNOST KIĆEN...
 UMETNOST KIĆENJ...
 NOVOGODIŠNJA GR...
 NOVOGODIŠNJA GR...
 USKRŠNJE JAJE
 Samo virulentno
 Jeste li za tes...
 500 MILIONA EVR...
 AMERIKANAC U PA...
 VINO I ZVEZDE
 BRISANJE ISTORI...
 Test Dr. Fila
 Jadarit
 SAD GA IMA SAD ...
 Zanimljivosti
 Zanimljivosti
 BRZI VOZOVI FRA...
 Mila Jovović
 Hotel Frensisa ...
 Henrik Ibzen (...
 Najbolji novi h...
 Najbogatiji lju...
 Svastalice
 Legenda o „YAHO...
 Venčanja
 Lament nad kafa...
 Klaudija Šifer...
 Orlando i Kejt ...
 Ko bi rekao da ...
 Zima
 Dvor i vrtovi L...
 SARGANSKA OSMIC...
 Mala Nikol
 Ekspedicija na ...
 Naručivanje čas...
 Džejson Prisli
 DŽONI KEŠ
 Porodično okupl...
 Ljubimci
 Medeni mesec
 Beograd: Sećanj...
 Kako potrošiti ...
 Rekla Kazala 3
 Rekla kazala 2
 Rekla-kazala 1
 Renesansa Krist...
 Kineski zid sve...
 "Zasto monarhij...
 SEKSI SCENA SVI...
 Lebanon: Pucanj...
 SIROTI NOVINARI...
 Švarceneger u G...
 Virtuelni seks
 Najseverniji ev...
 Tatoo
 Istorija piva
 Lament nad auto...
 LAPSUSI
 Glodari napadaj...
 Svet prepun lju...
 Paolo Koeljo!
 Tajne templara!
 Glodari napadaj...
 Čudo neviđeno!
 Pobeda Letonije
 Spammers
 Nestao u Portug...
 Hoćete li jedno...
 OSTAO SAM BEZ D...
 Donje rublje u ...
 U carstvu brašn...
 TAJNA ALHEMIJE
 KRALJICA MERI 2
 Kaze se za
 [ Svi članci ... ]
Zdravlje








 Samo napred 17. 09. 2013.
Dok trčim kroz Šumice, sve u blistavom plavom šuškavcu belgijskog „Lokerena“ koji mi je dao mlađi brat, sa crnom kapom na kojoj blešti zaštitni znak klinike „Anlave“, poklonom dragog Slobe Ivanovića, povremeno naletim na jednog starog gospodina koji se poslovično šeta sam, blago ubrzanim korakom, a na licu mu izraz koji odaje smirenog i druželjubivog čoveka; dok ja prvi, recimo, takve šetnje koristim ne bih li utonuo u tamu samopoznaje ili onaj čudnovati vremensko-prostorni vakuum, kad mi se čini da svet oko sebe posmatram kao da je u televizoru, kao da sam gledalac, a ne akter – on, taj stari gospodin, redovno izgleda neobično vedro i prisutno; bodro, rekao bih pomalo se uzdržavajući, jer ima ljudi koje ćete uvrediti ako im kažete da su bodri s obzirom na sve što su preturili preko glave, a posle čega bi, po njihovom mišljenju, samo budala mogla bodrost da sačuva.


Taj čovek ne liči na ogromnu većinu svojih šumičkih vršnjaka; ni po naglasku ni po pristupu, a ni po opštem utisku koji ostavlja ne bi se moglo zaključiti da je ovamo naseljen sa Korduna, iz Potkozarja, Like ili Zete; iako ni emocionalno ni intelektualno ne želim da podlegnem takvoj vrsti snobovštine, ma koliko ona ponekad prerastala u puki poriv za samoodržanjem, godi mi što slutim da je, možda, rođeni Beograđanin.









E, taj čovek, taj stari gospodin (teško bi, pa i neumesno, za njega bilo reći da je starac), kad god me sretne, kad god se mimoiđemo – ja trčeći, on hodajući – kaže mi jedne te iste dve reči: „Samo napred.“ Isprva sam mu na to odgovarao osmehom, kroz znoj i koprenu samosažižuće molitve, jer tako ja doživljavam sport, odnosno svaku intenzivnu telesnu aktivnost, bilo to trčanje, fudbal ili gimnastika – kao molitvu. Potom sam, pre nego što ugledam osmejak, više zapravo nekakvu laku, nepristrasnu ozarenost na njegovom licu, počeo da izgovaram kurtoaznu svetovnjačku mantru „dobar dan“. (Došlo bi mi da mu kažem: „Pomaže Bog“, ali sam se plašio da ga ne uplašim.) Četvrti-peti put, na njegovo „samo napred“ odgovorio sam nasmejanim „hvala“.

Zašto bi jedan još relativno mlad čovek, i to u naponu napora, na desetom-jedanaestom kilometru pustinjačke trke sa vazduhom i za vazduh, za sebe i protiv sebe – zahvaljivao jednom (relativno) starom čoveku koji mu kaže „samo napred“? Mislim da mi je odgovor dat: u njegovom „samo napred“ prepoznajem odlučnost tog šetača da i ubuduće ignoriše lažima nametnutu granicu koja život deli od smrti; on, osećam to, samoga sebe doživljava kao nekoga ko ide napred. Čovek ima otprilike sedamdeset pet, ja tačno četrdeset jednu godinu, i kad mi kaže „samo napred“, stičem utisak da on to, u stvari, govori samome sebi, i da zaista veruje u svoje reči, jer i za sebe to „napred“ vidi.

Taj čovek je mnogo svetliji i jači od Balaševićevog paorskog veterana iz panonske turšije, bivšeg gromopucatelnog jebača kome „stiže jesen pozna“ pa sad nariče nad malaksalošću omlohaveloga pevca kojeg bi voleo da čuje „makar mesečno jedared“. U starom gospodinu iz Šumica nema plitke, tobož muževne žalosti za vremenom prošlim; iz njegove dve reči – SAMO NAPRED – izvire upravo ona reka koja ne sme prestati da izvire, jer ako prestane, neće više biti reka već bara; a ta reka je volja za životom ili, prostije rečeno, vera.

Razmišljanje o mom neznanom poznaniku učvršćuje me u uverenju da je starost, uistinu, blagoslov i obaveza; blagoslov u kojem on s punim pravom uživa, i obaveza koju na najlepši način izvršava. Nije li obaveza starih da, kad su već uspeli da ostare, podstiču mlade da i oni jednoga dana ostare? Šta ima ružnije od starca koji, mrgodan od straha, prezire mladost koja se opire prolaznosti? Od starca koji, pod bremenom strepnje, želi još jedino da obeshrabri onoga u kojem oseti otpor strepnji, onoga koji se bori protiv teskobe što u ljudskom telu počne da se razgranava čim to telo prestane da raste?

Susreti sa plemenitim hodačem koji mi govori „samo napred“ rasteruju mučnu senku nezrelog nihilističkog gesla: „Živi brzo, umri mlad, budi lep leš.“ Ih, al’ vam je fora! Živi ti, brate, brzo ili sporo, i brzo i sporo, ali umri star i budi lep leš. To je postignuće!

Starost ne mora biti „tako grozna“, kako jadikuje Balaševićev kikirez koji je „skak’o i na guske i na patke“ kad kokošaka ponestane; starost je, barem tako vidim po čoveku koji mi poručuje „samo napred“, najsvečanije životno doba, doba kad se, posle jesenjeg ubiranja plodova i setnog uživanja u požutelom lišću, slavi i svetkuje; doba kad se radujemo što smo obišli krug iz kojeg izlazimo da bismo išli dalje. Napred.
Vladimir D. Janković



Copyright BONI Drenik d.o.o 2003