 Šuma Lutum je bila najraskošnija i najstarija šuma u celoj zemlji.
Prostirala se preko devet dolina i devet planina i bila stanište mnogim životinjama.
Ptice su dolazile iz daleka ne bi li se odmarale na njenim granama, dok su joj ljudi iz okolnih sela donosili darove o praznicima.
Verovali su da je sveta.
Jednog je jutra šuma osvanula u požaru.
Tri doline i tri planine su već bile zahvaćene plamenom.
Požar se nezaustavljivo širio, iako vetrovi danima nisu duvali.
Sve su životinje pokušavale da pobegnu i spasu što više hrane mogu.
Deveti deo šume je bio najsigurniji i upravo je zasedao, šta mu je i kako činiti: male su životinje imale da nose hranu, velike životinje su imale da nose male, a drveće će držati odstupnicu.
Dokle, glasilo je pitanje: dokle požar ne bude došao do reke, tada će i oni preći preko doline na drugu stranu najviše, devete planine, gde su se nadali da će naći spas.
Kad su sve životinje pobegle i kada je požar došao do obale devete reke i pretio da pređe preko, drveće je ustalo i dalo se u beg.
‘’A korenje? Zar ćemo da ostavimo korenje za sobom?’’, upitalo je najmlađe drvo, dok je gubilo lišće od silnog straha.
‘’Zaboravi sada na korenje’’, odgovori jedno starije drvo, koje je trčalo pored, ‘’Pustićemo drugo...’’
 
Tamara Lujak
|
Arhitektura
