Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
 SAMO OPUŠTENO!
 HRISTOS VOSKRES...
 BABUCINE PRIČE
 Online zvezda
 Nema dima
 FEST 2009
 KÜSTENDORF FILM...
 SLAVA NA DVORU
 Obama među Srbi...
 DECA IZ SRBIJE ...
 ŽAN POL GOLTIJE...
 KLARK KAO NOSTR...
 „Promovišemo na...
 ŠKART
 CASADEI
 ROMANTIKA NA SR...
 PRESTOLONASLEDN...
 FILMSKI FESTIVA...
 NOVINARI NA DVO...
 PESMA EVROVIZIJ...
 REVIJA LJUBAVI
 PRINCEZA KATARI...
 ВР&...
 U početku beše ...
 „Savremena umet...
 ANDRE MARLO
 Putnik kroz vre...
 Islandski umetn...
 LETNjA IZLOŽBA ...
 BAJKA O TUKARAM...
 Deseta godisnji...
 IZJAVA Nj. K. V...
 HOLANDSKI PLESN...
 PRIKUPLJENO 660...
 IGUANA NA BEOGR...
 Venčanje Džordž...
 FEC DOMINO
 KRALJEVSKO SLAV...
 Kraftverk nastu...
 Brus Vilis puni...
 Svetih Četrdese...
 Sretenje Gospod...
 Bogojavljenje
 Velika novogodi...
 Sveti Nikolaj Č...
 Vavedenje Presv...
 Оп&...
 Doprinos akadem...
 Oženio se Kostn...
 Sveže venčana
 Naj-događaj na ...
 Džepovi puni ka...
 Nobelovka - Sir...
 Pobedila Irska
 Rođendan
 Beograd, 03.10....
 PAL ZILERI PONO...
 Napred momci!
 Istina o Knezu ...
 Fashion week
 Raja i Maja
 Laza Kostić fon...
 Boni u Moskvi
 Atentat na Šira...
 LA TEQUILA MEXI...
 International S...
 Odlazak Pole Je...
 Dilan, čedo str...
 Ostavštine slav...
 Liberation
 Nobelovac za no...
 Spust niz Mont ...
 Osvežavanje ist...
 Hakeri provalil...
 Najzad veselo
 Predsednik i di...
 Bez starca nema...
 Al se danas dob...
 U humanitarnoj ...
 Irci u našoj kr...
 O čemu je ovde ...
 Britanci u Beog...
 Srećni dobitnic...
 Volite se ljudi
 Kraljevska bajk...
 Igraj za život
 [ Svi članci ... ]
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 GNEZDO 30. 04. 2012.




Tamara Lujak
Najviše sam voleo jutra u zamku. Samo sam zbog njih pristajao da napustim prestonicu bez čije vreve nisam mogao da živim, i s ocem dođem ovde na obalu mora. Čim bi svanulo ustajao bih iz postelje i u noćnoj haljini izlazio na najvišu kulu zamka, na koju je moja soba gledala, da se nadišem svežeg vazduha. Nigde u kraljevstvu nije mirisalo kao u ovoj zabiti.
Otac je zaplenio zamak na ime utaje poreza ili nekog sličnog, glupog razloga i od njega napravio letnjikovac. Meštani nikad nisu saznali ko je novi vlasnik jer, osim što je popravio krov, od trenutka kad ga je preuzeo, ništa drugo nije uradio. Jedino što se u selu znalo bilo je da u zamku, s vremena na vreme, boravi ćutljivi bogatun. Tako sam od prestolonaslednika postao mladi, povučeni plemić, a takav sam zaista i bio: u zamku nit’ prijatelja nit’ dvorana sa kojima bih mogao da podelim reč, samo otac i njegov najverniji i najstariji sluga, Radosin.
Otac je slabo opremio zamak, samo najosnovnijim, prilično skromnim pokućstvom, sasvim suprotno njegovoj ličnosti. Ni traga bogatstvu i raskoši sa dvora. To me je kao dečaka užasno nerviralo, smatrao sam glupim i ispraznim, ali što sam bio stariji to sam ga bolje razumeo. Ne kažem da bih se sutra preselio ovde da živim, dvorska etikecija je nešto uz šta sam odrastao i bez čega ne znam da živim, ali voleo sam da, s vremena na vreme, ugađam starom i napustim dvor na nekoliko dana zarad ovog veličanstvenog mira.
Jutra sam, kako rekoh, uglavnom provodio na kuli posmatrajući okolinu. Morska pučina bila je mirna poput ogledala sve dok je, negde oko podneva, ne bi uznemirili trgovački brodovi. Ribolovaca na ovoj strani nije bilo jer je obala bila suviše strma, a stenje koje je izvirivalo iz vode gusto razbacano i oštro. Riba kao da je živela u skladu sa sredinom – bila je tvrdoglava, te je slabo grizla. Na drugu stranu osmatrao sam maleno selo usečeno u okolne planine i prebogatu šumu u kojoj sam ponekad lovio.
Put koji je vijugao u neposrednoj blizini sela bio je jedan od glavnih trgovačkih puteva u ovom delu kraljevstva i pravo je čudo kako se uspavano mestašce nije razvilo u maleni grad. Oživelo bi tek kad bi se karavani puni robe rasuli po dolinama ispred i oko sela. Do tad bi dremalo lakim snom koji sam gotovo mogao da namirišem. Ponekad, kad su duvali povoljni vetrovi, mogao sam da osetim miris pečenja ili sveže pokošene trave, ali sam najčešće osećao miris vatre sa domaćeg ognjišta.
Nakon lakog doručka koji bi nam spremio verni Radosin, otac i ja šetali bismo obalom mora, ne razgovarajući. Dok je boravio u ovom zamku otac je bio drugi čovek: tih, blag, strpljiv, okupiran nekim samo njemu znanim mislima. Trudio sam se da ga ne ometam, stoga sam ga najčešće ostavljao da se šeta obalom, a sam odlazio u lov.
Bez svite i pasa nisam bio neki lovac. U zamak sam doneo tek nekoliko prepelica, jednog fazana i par zečeva. Jelena nisam uspeo ni da okrznem strelom. Zato sam se sve češće nosio mišlju da pripitomim sokola kako bi mi pomagao u lovu, ali njihova gnezda trebalo je pronaći.








Viđao sam orlove kako kruže i preleću iznad zamka, bile su to ogromne, ponosite ptice kojima sam se posebno divio. Gnezda su im bila visoko u planinama, gde se nisam usuđivao da pođem sam. Put je bio dovoljno dug i naporan da bih na njega krenuo bez sluge ili makar pratioca.
Pa opet, želja za lovom i razonodom izvela me je jednog jutra rano iz dvorca i navela na stazu u šumi kojom do tad nikad nisam hodio. Poneo sam sasvim dovoljno vode i kolača od meda (jedino slatko koje je Radosin znao da pravi), pa odlučih da nastavim putem do večeri i vidim kuda vodi.
Ubrzo sam izašao iz šume i našao se na ogromnoj poljani posutoj cvećem. Stao sam kao gromom pogođen ugledavši na kraju poljane toliko visoko i široko drvo (jablan, kako sam tren potom razabrao), kakvo u životu nisam video – činilo mi se da ni nekoliko ljudi ne bi moglo da ga obujmi.
Tek kad sam se, ošamućen otkrićem, okrenuo da pođem, ugledah ogromnu senku kako lagano klizi poljanom. Podigoh glavu i ugledah orla sa tako velikim i razvijenim krilima da me je u prvom trenutku uhvatio strah. Prste sam upleo u grivu vernog konja i tako ih čvrsto stegao da mi se u ruci našlo nekoliko riđih dlaka. Konj frknu iznenađeno, orao zaleprša krilima uznemireno a ja se povukoh u sigurnost šume, uplašen.
Sakriven iza povećeg stabla posmatrao sam ogromnu pticu kako pretražuje poljanu i, videvši da me nema, umirena sleće u gnezdo na vrhu drveta. Zadivljeno sam posmatrao tu zastrašujuću grdosiju i istog trena odlučio da se sutradan vratim sa potrebnim klinovima i užadima kako bih se popeo uz stablo do gnezda.
Obodoh konja svom snagom; on se, još uvek uznemiren, prope na zadnje noge i odjuri ka zamku. Kad sam starom saopštio svoju smelu nameru on procedi jedno promuklo: „Ti si lud“, odmahnu rukom i nastavi svojim poslom.
Poslao sam Radosina kod kovača u obližnje selo da mi nabavi klinove i užad a sam stao da se spremam za put. Odlučio sam da krenem sa prvim svetlom jer nisam znao koliko će mi tačno vremena biti potrebno da se popnem na vrh drveta i da li ću uopšte imati snage za takav poduhvat. Uveravao sam sebe da ću uspeti tako što ću pravilno rasporediti težinu i snagu.
Celo sam veče proveo kao na žeravici. Drvo i orao toliko su me bili opčinili da sam morao da ih vidim izbliza. Nisam imao tačnu predstavu šta ću da uradim kad se dokopam gnezda. Nadao sam se dobrom ulovu – kakvom peru ili jajetu, mada sam znao da se na takav korak nikad ne bih odlučio – da lišim tako veličanstvenu pticu potomstva. Sam sam sebi bio smešan. Ponašao sam se kao razmaženi dečarac koji mora da dobije željenu igračku – takva me je groznica bila obuzela za čudesnim drvetom i gnezdom na njemu. Taman sam hteo da odustanem od cele zamisli kad se dobri, stari Radosin pojavi na vratima zamka sa traženom robom.
Potapšao sam ga po ramenu i čvrsto mu stegnuo ruku kao da je upravo osvojio važan turnir u ime porodice. Sedi čovek me je začuđeno pogledao jer ne bejah, poput oca, sklon takvim izrazima naklonosti i blago se osmehnu. Pitao me je kad želim da mi osedla konja i kad sam odgovorio „U zoru“, nemo klimnu glavom i udalji se. Sam sam se povukao na najvišu kulu i pokušao da u noćnoj tmini ugledam željeno drvo. To mi nije pošlo za rukom pa sam uzbuđen i uznemiren legao u postelju da spavam. Celu sam se noć okretao i prevrtao u krevetu kao da me trese groznica. Budio sam se na svaki zvuk, skakao na svaki šušanj, sve dok zora nije svanula.





Čim se pojavio prvi zrak svetlosti skočih iz postelje kao oparen, spremih se na brzinu i sjurih u unutrašnje dvorište zamka gde me je Radosin već čekao. Starac se blago nakloni i osmehnu, pružajući mi dizgine. Dok sam se nameštao u sedlu i pričvršćivao torbe koje mi je spakovao za put, teške zavese na prozoru u očevoj sobi u prizemlju se razmakoše i on mi mahnu u znak pozdrava. Odmahnuh i obodoh konja.
Jurio sam kao da me gone svi demoni ovog sveta. Nisam se zaustavio sve dok se nisam obreo na obodu šume. I konj i ja bejasmo okupani u znoju. Pogladio sam ga po sapima kako bih ga umirio i opustio, skinuo tovar sa njega i dobro ga obrisao i istimario. Tek tad sam ga nahranio i napojio i pustio ga da luta šumom. Znao sam da se neće sam vratiti kući jer se od mene nije odvajao od kad se oždrebio. Uprtih torbe na leđa i kretoh obazrivo preko livade.
Jutro je bilo sveže i mirisno i kao da me je bodrilo na ovaj suludi poduhvat. Nisam znao šta sam samome sebi hteo da dokažem ali sam znao da se neću smiriti dok se ne budem našao na vrhu čudesnog drveta. Usput sam čupkao cveće, mirisao ga i kidao latice što od nervoze, što od uzbuđenja. Strah gotovo da nisam osećao. Nisam razmišljao šta bi moglo da mi se desi ako bih zatekao žive ptiće, ili ako bi se džinovski orao vratio dok sam još u gnezdu.
Kad sam se našao podno drveta, skinuo sam torbe sa ramena, naslonio lice na debelu koru stabla i zagrlio ga. Srce mi je tuklo kao ludo. Sedoh na vlažnu zemlju da se odmorim i povratim dah. Založio sam se i napio vina pomešanog sa vodom, što mi je povratilo snagu, a zatim skinuo svu nepotrebnu odeću sa sebe. Ostadoh samo u dugoj lanenoj košulji i pantalonama, čak sam i čizme skinuo jer sam se bolje peo bos.
Preraspodelio sam vreće sa klinovima kako bi mi bile nadohvat ruke, vezao dve-tri oko struka a ostatak stavio u torbu koju sam obesio tako da mi visi na grudima. Bio sam svestan činjenice da ću se tako teže peti – pod većim i težim uglom – ali ću, s druge strane, na taj način lakše vaditi klinove iz torbe kad mi ponestanu oni iz vreća.
Vezah konopac oko stabla pa oko struka, izvadih prvi klin i zakucah ga u čvornovato, ponosito drvo. Začu se tup zvuk cepanja kore i rezak odjek pri udarcu metala o metal – i ništa više. Priroda je spavala. Kad sam zabio dovoljno klinova sa zemlje da mogu da se penjem, napravih nekoliko probnih pokušaja zakucavanja. Kako sam odlično balansirao mišićima vrata i ramenima, i svu težinu tela prebacio na prste i listove, tako otpočeh uspon.
Ne znam koliko je vremena prošlo od tad. Znam samo da sam već na trećini puta bio umoran i sav u znoju, ali sam čvrsto odlučio da pauzu napravim tek kad se domognem prvih grana. Čekić mi je bivao sve teži u ruci, a udarci sve slabiji, tako da sam češće morao da se odmaram i masiram ruke. Prsti su mi se kočili pa sam gubio i po nekoliko trenutaka kako bih ih razmrdao pre ukucavanja narednog klina, ali me to nije onespokojavalo. O padu sa ove vrtoglave visine nisam razmišljao. Bio sam dobro vezan, što mi je omogućavalo izvesne trenutke odmora, ali opet nisam smeo previše da se opustim.
Što sam se duže peo to sam bio ubeđeniji da je drvo više od samog zamka. Dok sam ukucavao poslednje klinove i trošio poslednje zalihe vode, pojaviše se prve grane nada mnom. Kad sam se popeo na najbližu granu, vezao sam konopac oko nje, kako bih mogao opet da ga koristim pri silasku – ako ga bude bilo, a potom seo da se odmorim.





„Jesam lud“, izrekoh naglas i počeh da se smejem. Tad prvi put pogledah dole i zapanjih se kad shvatih koliko je drvo visoko. Jeste više od zamka, pomislih i naježih se. Dlanovi i prsti na nogama su mi brideli, dok su mi se mišići, nabrekli do pucanja, kočili. Pojeo sam preostale zalihe hrane i popio poslednji gutljaj vode i udahnuvši duboko nastavio sa penjanjem.
Išlo je daleko lakše nego sa klinovima, iako sam bio mnogo umorniji nego na početku uspona. Na izmaku snaga dotakoh tanje grane i shvatih da mi je gnezdo iznad same glave. Imao sam priličnih muka dok sam se prebacio u gnezdo, kada sam sav krvav i izgreban klonuo od umora na leđa.
U prvom sam se trenutku samo borio da dođem do daha i uravnotežim disanje, tako da osim plavog neba i po kojeg belog oblačka iznad glave nisam ništa drugo video. Tek kad sam se malo primirio i došao do daha počeo sam da razgledam okolinu.
Gnezdo je bilo tako veliko da mi se činilo da bi deset osoba komotno u njega moglo da se smesti. Bilo je tako solidno građeno, sa gustim isprepletanim granjem, da sam se zaprepastio. Seo sam i pogledao unaokolo. Ni traga peru, niti jednog jajeta. Razočarano sam sedeo i razmišljao kako ću dole. Bio sam na izmaku snaga i nisam ni pomišljao na neku skoriju aktivnost.
Sunce je bilo visoko na nebu. Počeo sam da se pribojavam povratka ogromne ptičurine kad mi je nešto privuklo pažnju: ležao sam na najmekšoj podlozi od trave, lišća i mahovine, mekšoj od bilo koje postelje od svile u kojoj sam do tad spavao. Rukom pređoh preko trave i shvatih da je sveža. Mora da je skoro donešena. Verovatno pre nego što sam počeo sa usponom.
Pre nego što sam stigao da se iznenadim nad neobičnim otkrićem, sustiže me drugo, još veće. Zapazih, naime, na drugom kraju gnezda bokor cveća. Protrljah oči u neverici. Ustadoh sa mukom i pređoh nekoliko nesigurnih koraka preko meke podloge od mahovine, koja je bila tako savršeno napravljena da sam imao utisak da hodam po zemlji. Dodirnuh latice cveća i osetih nešto još tananije pod prstima. Pomislih da nije paučina.
Uzeh cveće u ruke i tek tad shvatih da je upleteno u paukovu mrežu. Razvio sam je i zaprepastio se kad sam shvatio da u rukama držim pravu pravcatu haljinu, istkanu od paučine, ukrašenu najlepšim livadskim cvećem. Pokušao sam da dokučim sve neobičnosti vezane za ovo čudesno gnezdo, pokušao sam da proniknem u to ko bi mogao, i zašto, da izradi i nosi ovako finu tkaninu, kad najednom, pošto na rumenom obzorju ugledah kako crna tačka koja mi se približava postaje sve veća i veća, shvatih, kao gromom pogođen, da sam se obreo u pravom pravcatom vilinskom gnezdu!



Copyright BONI Drenik d.o.o 2003