Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Plavuše 12. 04. 2012.
Iz detinjstva teglim sećanje na dve plavuše. Prirodne. Nefarbane devojčice i, potom, šiparice. Obe su bile lepe, pametne, odlični đaci. Bezobzirno smo ih saletali. Imale su, što bi se danas reklo, kultni status u našem miljeu. I jedna i druga prošle su, nešto kasnije, kroz duboke krize: jedna u pubertetu, druga u ranoj mladosti. Iz tih kriza izašle su deblje, sumornije, ćudljivije, drugačije. Ali su ostale plavuše.
U to vreme, kad sam ja bio mali i mlad, a tome ima tek dvadeset-trideset godina, viceva o plavušama nije bilo. Ti vicevi došli su nam sa Zapada, tačnije baš iz Amerike, i nama isprva nisu bili jasni. Meni, svakako, ne. A onda sam se navikao i ja, jer sam video da ti praznjikavi, stereotipni štosovi ulaze u opticaj. Ali ni danas, ipak, kad ugledam ženu žute kose, ne pomislim prvo da je glupa; ne pomislim ni drugo da je glupa; u meni, štaviše, najpre zatreperi arhetipski prizor vile, bića nedokučivog ne samo zato što je drugog, suprotnog pola već i stoga što je transcedentno. Mistična čistota zlatne kose priziva nevinost ideala da dodir s onim tamo postoji i da se taj dodir može ostvariti posredstvom stvorenja koja su, uprkos svoj svojoj lepoti i pameti (takve su bile one moje iz osnovne škole), bezazlena, pa i nesvesna svoje bajkovite posredničke uloge.





Niko, ali niko nije mogao, a ni danas ne može da se otrgne utisku da je u švedskom kvartetu ABBA Agneta bila ona prva, a Frida ona druga. Niko, pri tom, niti bi mogao niti želeo da se upušta u raspravu da li je, po glasovnim ili telesnim svojstvima, nadmoćnija zlatokosa Agneta ili tamnokosa Frida. Nije to ni bitno; štaviše, samim tim što, recimo, Fridi, uslovno rečeno, pridaš veći „realni“ značaj, to ćeš lakša srca nominalno prvenstvo ustupiti Agneti. Pa se tako uvek i govorilo: Agneta i Frida. Meni lično Frida je uvek bila i izazovnija i zanimljivija od Agnete. Ali i ja govorim „Agneta i Frida“, i ne samo što govorim, nego i osećam da je plavuša, nekako, prva, a brineta/riđuša/crnka druga.
Pošto sam već zaždio u promišljanje tih švedskih vilenjaka, čija mi je muzika danas draža možda i više nego onda kad sam je zavoleo i počeo da slušam pomalo se stideći mogućeg prekora da je to za šonje, evo da pitam: koja vam prva slika padne na pamet kad pomislite na grupu ABBA? Da, to je Agnetin lik. Vidite Agnetu, lica nekako izduženijeg nego što stvarno jeste, sa osmehom koji nikad ne jenjava, a nikada, opet, nije ni usiljen; ili pak ozbiljnu, ali nekako zapadnjački, sentimentalno zamišljenu Agnetu, imućnu i senzitivnu ženu obuzetu emocionalnim problemima, kako u bundi hoda po snegu i okreće se, s blagim buntom, prema kameri da otpeva refren posle kratke, bravurozne solo-deonice koja pojačava njenu, a ne Fridinu dramu, iako tu dramu Frida možda ume životnije, bolnije da iskaže...





Teza da plavuše imaju izvesne povlastice u svetu koji se, možda i zlonamerno, naziva muškim, donekle zacelo drži vodu. Za to su, međutim, odgovorni isključivo muškarci. Muškima, u stvari, uglavnom nije jasno zbog čega ih plavuše toliko privlače. Da bi pojednostavili stvar, prećutno su usvojili zaključak da je reč o gluposti žutovlasih pripadnica nežnijeg pola. Nije li svaki od nas, muških, bar u jednoj fazi svoga razvoja (a taj razvoj bi, ako smo normalni mužjaci, morao da traje dok smo živi), čeznuo za pritupom ribom, onom koju, kao klinac, možeš da na’vataš na bezveznu foru i odvučeš u neki budžak pa je izvataš kako neku što ima makar malo mozga u glavi ni u snu ne bi mogao?
Muškarcima – ili nekima koji su samo po rođenju muškarci – bio je, znači, potreban model žene koja je glupa, pa su odabrali one žene koje samom svojom pojavom najviše slute na onostrano, na večno, u krajnjoj liniji. Obležati jednu vilu, pa još niskog koeficijenta inteligencije, kudikamo je žešća perverzija nego, recimo, voditi ljubav s možda frigidnom, možda frustriranom, a svakako inteligentnom Fridom.





Da u našim korenima postoji, i traje, izvesna udivljenost pred plavušama, svedoči i sama činjenica da ih nazivamo plavima, a ne žutima. Plave su planine kad ih gledaš iz daljine. Plavo je nebo, plavo je more; dok je postojala vojska, artiljerci su bili plavi, a mornarica belo-plava. U plavoj boji ima i nečeg zakonskog: plave su policijske uniforme. A opet, ona odražava i misao na slobodu, na nešto što se baš i ne mora – saobraćajni znakovi na kojima dominira plava boja služe da obaveste, a ne da upozore učesnike u saobraćaju, kako to čine oni na kojima preovladavaju crvena, bela i crna.
U mom kraju ima bar desetak zgodnih ženskih. Najlepša je jedna brineta sa zelenim očima – moja žena. Ali najbolje ribe su dve plavuše. Onako, po opšteusvojenim kriterijumima. Obe su zagazile u pozne tridesete, a još se nisu udale. I uglavnom su same. Ne samo što sam oženjen već i zato što se, kao svaki pravi muškarac, plašim dobrih riba – nikada nisam oslovio ni jednu ni drugu. Ni „dobar dan“. Ni kad me gledaju pravo u oči. U prolazu sam, ipak, stigao da ošacujem njihove manire i uspeo da čujem pokoju reč koju izgovore. Obe su lepo vaspitane,svojeglave i – pametne.

Vladimir D.Janković


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003