Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Ćutanje 12. 03. 2012.




U poslednje vreme sve više ćutim. Ćutanje me jača, krepi me i godi mi. Ali mi ne donosi iskustvo – kad ćutim, ne grešim. Čovek se, ipak, uči na greškama; dok postupaš ispravno, čuvaš znanje koje si stekao, ali ne stičeš novo. A opet, pošto je ćutanje neminovno povezano sa drugim ljudima, jer za čoveka se kaže da ćuti samo kad je u društvu – kad si sam, i glas je tišina – ustanovio sam da ono, ćutanje, ipak manje boli od svega što bih možda još umeo i želeo glasno da kažem. Nije napor govoriti; teško je naknadno promišljati izgovoreno, mučiti se zbog neizgovorenog, koriti se zbog naprečac rečenog.
Niko od nas nije po prirodi pričljiv ili ćutljiv. Po prirodi smo samo onakvi kakvi smo kad smo sami, u sebi; pričljivost ili ćutljivost odlike su koje nam pripisuju drugi.
Prvo sam počeo da ćutim kad se nađem u većem društvu. Nije to bilo namerno, sa zacrtanim ciljem; primetio bih, tako, kad ispričam nešto, da ljudi belo gledaju u mene iako nisam upotrebio nijedan anglicizam, nijedan latinizam, grecizam, pa ni arhaizam; rečenica mi krotka, kratka i jasna, a sagovornici se ukipe, ovekoveče se kao na Rembrantovoj slici.
Još je teže s duhovitošću; kažem nešto stvarno smešno, oni blenu, čekaju da mine neprijatni muk; drugi put lupim nešto reda radi, nešto što mi se, u létu, složilo na priču, a oni – udri šakama po butinama, zabacuju glave, grohot i topot. Takva reakcija ne može da te ohrabri; pomisliš da je ćutanje, ipak, zlato. Makar zlato ne bilo sve što sija.

Kad mi ponestane snage, pomislim da je to moje ćutanje zapravo plod (pod)svesnog samosavladavanja; nekada sam umeo i previše da pričam, i to o ozbiljnim stvarima; i zamoran da budem; od mog užagrelog ispravljanja krivih Drina, od nemilosrdnog teranja maka na konac, počeše ljudi da skreću pogled ustranu kad me vide. Onda zaćutiš. Kao bolesnik.





Ali sada mom ćutanju nema neposrednog povoda. Ako sam nekada i viđao te poglede što skreću ustranu, ako sam se ponekad i osećao kao bolešću obeležen, sada ćutim iz sasvim drugačije pobude; ćutim jer dušom propraćam tu glomaznu slutnju da više nema šta da se kaže; kao da su oni, ostali, sedeli u uglancanoj prčvarnici u Rejkjaviku dok sam ja išao do Severnog pola i natrag; ili su oni, možda, išli tamo gore, na sever, a ja se ukotvio u holu opljačkane banke u nekoj islandskoj varoši; nismo, u svakom slučaju, isto iskusili; a da bi se ljudi zbližili, naročito u zrelijim i zrelim godinama, potrebno im je srodno iskustvo; ako toga nema, ostaje ćutanje, koje onome što ćuti ne donosi, istina, nikakvo iskustvo, ali barem ne kvari iskustvo drugih. Nema tu ni izbora ni odluke; ćutanje se nameće kao unutrašnji, najplemenitiji imperativ: „Al’ iskustvu tuđem ne stat’ za vrat, to je sveta dužnost ćutnikova.“

Toliko, eto, kukam što mi ćutanje ne donosi nikakvo iskustvo. Ali nije baš tako. Ćutanje sa prijateljem, u susretima tête à tête koje i danas, posle svega, smatram jedinim pravim susretima, nesumnjivo mi je donelo novo iskustvo. Čovek s kojim sam se najduže družio rekao je jednom, davno, dok smo se još družili – pusti kolege, pusti žene, posao dođe i prođe, žena dođe i prođe, a prijatelj ti ostaje. Morao sam tada, odmah, da mu skrenem pažnju na to da se ne slažem sasvim sa ovakvim viđenjem stvari. Sada se, svakako, slažem još manje. Prijateljstvo ili – da upotrebim reč koju smatram jačom, dubljom – drugarstvo između dvojice muškaraca neobično je slično, pa čak i identično ljubavnom odnosu između muškarca i žene. I prijateljstva i ljubavi, da se razumemo, jesu večni – ta zdanja negde ostaju, postoje i kad nas, graditelje, više ne dotiču. Ali i prijateljstvo, kao i ljubav, može da prođe. Nije to njegov kraj; prijateljstvo je, prosto, umrlo. Kao što smrt nije kraj, ni to gašenje prijateljstva nije kraj; ali prijateljima više ne ide. Oni se više ne druže. Kad prijatelji prestanu da budu drugovi, nema tu više prijateljstva.





Postoji i ona babarogaška, u popularnoj psihologiji pohabana kategorija bračnog ćutanja, ono kad muž i žena više nemaju šta da kažu jedno drugome. Priča ne drži vodu, pod uslovom da bračni par ima dece. Deca su uvek zahvalan izvor najživljih, najpitoresknijih tema, jer i jedan i drugi sagovornik – žena i muž – pričajući o deci govore, zapravo, o onome što im je najdraže, što najviše vole; utoliko se može reći da muž i žena koji imaju dece ne moraju da strahuju od tišine, i apstraktno (deca se deru) i konkretno (uvek treba smisliti kako ćemo i šta ćemo, mi, porodica). Brak je mnogo pouzdanija institucija od prijateljstva, pod uslovom da je krunisan potomstvom.
Šta mi je još zanimljivo kod ćutanja... Ćutanje nije trenutak, nego proces. Englezi nemaju odgovarajući izraz za „ćutanje“, pa ni glagol „ćutati“; oni tu (ne)aktivnost karakterišu odsustvom aktivnosti ili nametanjem određenog prideva onome ko je, ćuteći, (ne)aktivan. Pa i francusko (se) taire bliže je prelasku iz stanja govorenja, vikanja, urlanja u stanje tišine (ućutati, ućutkati) nego što obeležava ćutanje kao takvo. Ćutanje, znači, nije in. Nikada nije ni bilo. Ali ono je najpotpuniji, najcelishodniji i najčistiji odgovor na sve što se događa u meni, mimo mog života, mimo sveta u kojem živim. U meni. Ako život i svet ne mogu, ili neće, da ćute – ja mogu. I hoću.
Vladimir D. Janković


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003