Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 SAZVEŽĐE LEPTIRA 28. 02. 2012.




SAZVEŽĐE LEPTIRA
                                                                                                 
                                      Onjeginu i Nadi Ignjatović
                                   S ljubavlju

Znaš,
mi imamo kuću.
Da, nas dvoje.
Malu belu kuću
sa narandžastim šalonima,
šarkama pevajućih tajni
i vratima od iscrtanog stakla.
 
Oko nje,
poput ruku raskriljenih,
leži ograda od izgovorenih reči.
Kada se nujan dan sa oblaka spusti,
u njoj se razigraju note,
i tada,
listovi dragih knjiga plešu,
i zidovi od miline trepere.
 
Na našoj kući nema krova
jer,
nebo nam u postelju leže,
a vrelina tela naših
obnoć
vaseljenu greje.
 
Pružaš mi šolju
od engleskog porcelana,
teget žutu.
Ljubim ti meke dlanove,
dok blagi miris jasmina
obraze moje dodiruje.
Spuštam je na raspevanu komodu
da bih odmorio snove
na tvom kolenu.
 
A trpeza naša
u svečano ruho odevena,
radošću postavljena. . .
Svećnjaci iz starina
ostavljaju osmehnuta lica
po zidovima treperućim.
Goste dočekujemo blagom iz oka
od koga nebo nad nama rumeni.
 
Mala bela kuća iz snova
na večerinke od reči
odabranu svitu u krilo svoje okuplja.
 
U staroj fotelji,
pod mesečevim fenjerom,
Meša nazdravlja dervišu
dok drugom rukom miluje
crvenu kosu nepoznate devojke.
 
Jelena i Anika tajne vanvremenske
jedna drugoj došaptavaju,
i usput, tipično ženski ogovaraju
svilenu odeždu ponositog Đerzeleza.
 
Vino boje purpurnog svitanja
preliva se preko ruku
večno umornog Miljkovića,
i klizeći kap po kap
ispisuje stihove po beloj odeći
naše trpeze.
 
Po podu prostrt tepih
od mlade mahovine.
Gramofon na navijanje
sam muziku bira.
Odjekuje zastrašujući zvuk
Pete simfonije,
oko koje gluvi duh Betovena
lista svetkovine.
 
Sa Desankinog šešira pobegle senke
i skupa sa Vaskovim izgubljenim krpicama,
vire iz sedefne kose meseca
što svetlošću uznemirava
garavi sokak Mikinog detinjstva.
Jelen u prozoru
kroz narandžaste šalone
ogromnim očima gleda nas.
 
Ja,
duše ogrejane na ognjištu
darovanih nam reči,
ljubim te tamnilom oka,
spreman za novo, obično sutra.
 
Ti,
u haljini sačinjenoj od repova
zvezda padalica,
preko ramena Milene Barili
uživaš u prosutim bojama,
i misliš,
kuća će naša u jutrenju zablistati
oslikanim rečima, mirisom smilja
i senama. . .
Ponoćni sat otkucava
pesmu pred san.
 
Lepa je bela kuća bez krova,
stvorena na proplanku tišine,
sa šalonima ukradenim od vatre
i nebom koje nam u postelju leže.
 
Ponekad,
lica nam umivaju mostarske kiše,
a kada tavni drvoredi zašume,
ona stoji kao ram za sliku leta,
i tada
iz njenog dna se čuje -
spavajte mirno,
ja sam most između stvarnosti
i nedosanjanog sna.
  
~*~
 Mi smo se već sreli.
Ali, kad to beše?
U vrtlogu duše,
u nigdini tavnoj,
i bili smo, možda,
jedno drugom važni...
 
Ti bio si vetar.
Ja- pustinja ravna.
Sećaš li se igre
prstiju i peska?
Nebo nam je bilo
ogledalo čisto,
i svaki je susret
ostavljao traga...
 
Ja bila sam ptica.
Ti - dolina plodna.
Nedrima si svojim
hranio mi dušu,
i uvek si, posle,
patio kad vidiš
pticu krila plavih
u kavezu zlatnom...
 
Ti bio si vatra,
a ja mirno more,
ti vrh stene hladne,
ja- zvezda što pada,
mahovina meka
oko moga pasa,
svetlost neotuđena,
ja tama bezglasna...
 
I trajasmo tako
kroz vekove mnoge,
preplićući duše
i hvaleći Boga,
a život je ovaj
tek još jedan korak...
Ko zna u kom dobu
srešćemo se opet.
 
~*~
 Nežnosti moja,
noćas su me pohodile godine
koje sam bez tebe proživeo-
tražeći odgovore.
Nisam im imao šta reći.
Jer,
ne znam
u čijim su očima danas tvoja lutanja,
na kom krilu odmaraš snove,
piješ li još uvek samo dobra vina
na istoj terasi,
za istim okruglim stolom...
 
Ulica u kojoj živiš
u koju je boju obučena,
ima li senovitih krošnji,
tajnovitih   aleja?
Voliš li i dalje život
onako, s tugom u srcu,
strahujući od usamljene starosti,
od senki na praznom zidu...
Hodaš li okolo zanesenog pogleda
obavijena ćutanjem,
odbacujući reči nepotrebne
reči koje će padati na tle
kao pahuljaste igračke neba...
Jutra
bude li te ispijenu od gorke
čaše nesna,
s podočnjacima od penaste mesečine,
nespremnu za nova iskušenja
i nove promašaje?
 
Nežnosti moja sačuvana,
šta ću reći nekoj budućoj zori
kada mi dođe u sitne sate,
sedne na vrh stare lampe,
i škiljavom svetlošću me upita -
jesam li te zaboravio?

~*~
 Pogledom tek,
otvorio si vrata sna.
Zatekao me budnu,
oslonjenu na trenutak.
Za tobom,
ostali su otisci sedefa,
rasuti po ovom
grešnom letu Gospodnjem.
Pružaš ruku
i oganj dodiruje me,
miris trešanja rasipa se...
Pogledom tek,
otvorio si vrata sna.
  
~*~ 
Zažmuri
i zaspi u mom snu
na mojim spuštenim trepavicama
gde toplo je
kao u srcu zvezde.
Na prvom ćošku svitanja
čekam te
odeven
u greh nepripadanja.
 
  ~*~ 
Ti si zemlja.
I vatra.
I vir koji nema milosti.
Bezdan si.
I kap ljudske krvi
na stabljici ruže.
Ugasla zvezda padalica
što ne vidi svoj trag.
More si.
I talas oko ranjene hridi.
Vidar osušene trave,
i urlik samoće
u praznoj vaseljeni.
Sve si.
I ništa nisi.
Tek jedan deo
nečijeg sna.
 
~*~ 
Da nije nje,
pristigle iz čudnovatih predela,
odevene u razmekšanost vetra,
napojene zarobljenom strašću;
 
da nije nje,
u prepunoj čaši besmisla,
u noći koja snove ne porađa,
u danu koji smeh ne donosi,
 
da nije nje,
gde bi se duša moja kupala,
gde oko pronašlo sjaj,
u kojoj  iluziji bi 
pronašao  smiraj?
  
~*~
 Neko mi je jednom rekao:
ispredi od kose opale nit
trepavicama začini tkanje
dodaj kap boje
kap krvi
kap znoja
od laži svakodnevne
načini svitanje u kome je
maskarada u toku
postani jaka
kao prolećni cvet
kao iluzija sanjara
i još mi je rekao
kad snovi zgasnu počinje smrt
ne dozvoli joj
da te poseduje nedosanjanu
maskiraj se u Neptunovu miljenicu
u koral u zvezdu
jer
maskembal već odavno traje.
  
~*~
 Ima tišine u pogledu,
u zaludnom traženju odgovora,
u susretu dva dlana
i preplitanju sićušnih linija kože,
ima tišine u koracima
začetim na različitim
stranama raskršća,
sa vetrokazom
ka istoj stazi,
ima tišine među nama.
I svetlosti ima,
eno je,
dremljivo se smeši
sa umornih nam ramena,
sa tela što proputovahu vekove,
prepoznavajući se uvek
bez obmane i obećavajućih neistina;
svetlosti ima među nama.
A reči koje stvaramo
samo su niska bisera
sjajna od prikupljene svetlosti,
topla od nutrune dlana,
tiha
od tišine među nama...
  
~*~
 Ti budan hodiš  šumama koje snevaš,
zalutali trag sunca obrvu ti greje,
mrtvo ti lišće peva pod stopalom,
tražiš me
skrivenu iza nekog stabla,
odevenu u miris mahovine. . .

~*~
 Kradeš me
sa svakim udisajem ovog vremena
dotičeš pogledom,
ugao tvoje zenice
miluje me putevima kože
do sada nemilovanim,
strast je igračka tvoja,
potom -
nestaješ. . .
 
Glas ti vazduhom podrhtava,
na drugim dlanovima izgaraš
gaseći žeđ nepresušnu
 a greha nema,
jer,
mi smo tek trenutak,
sićušna zelena tačka
na razapetom platnu neba. . .
 
Kradeš me,
od sna mi otimaš misao,
igraš se gorućim zenicama
a nema vremena
u kojem već bila nisi,
vekovi trajali su
na našim zgaslim ognjištima,
dok su se pogledi milovali
u krugu
beskonačnom. . .
  
~*~
 Čudna si - kažeš,
kao da nisi s ovoga sveta,
i nisam
u mojim je očima žar
ugašenih, mrtvih planeta.
Putovala sam svetovima
tražeći ogledalo u tvom oku. . .
Sada,
kada sam našla odsjaj
mrtve zvezde,
odlazim, srećna...
Voda
u kojoj sam umivala lice sna
otrgla se
i ulila u tuđe reke.
Ostao je kal
sa oštrim kamenjem
što povređuje stopala.
Pa ipak,
podižem suknju do skitarskih
kolena
i polazim,
treba stići do druge obale
na kojoj me čeka sklupčano ništa.
Nisam u redu koji traži
već u suncolikom nizu koji daje. . .
 
~*~
 Kradeš me,
a odavno ja sam ljubavnik  životu
veran  još samo svom snu,
tvoji pogledi padaju po meni
kao izmrvljeni žad
po narandžastom somotu,
čudna si - kažem,
jer ne znaš
da si mi pripadala oduvek
u kaplji svetlosti na dlanu...
  
~*~
Ukrštaju se u meni godine
Putevi neprohodni
nedoživljene stvari
I strasti neokušane.
Ukrštaju se mora
granitne planine
reke i potoci
susreti obećani.
Samo je San
u raskoraku sa javom
i samo smrt
u raskoraku sa tamom.
 
~*~
 Kako jednostavno umire dan
uz spoznaju da takav isti
ostaje neponovljiv
priroda odbija vaskrsnuće…
Treba zagrliti trenutak
zakoračiti u prazno
i na repu zvezde padalice
jezditi kroz mlečni put...

~*~
 Otvori prozor-
Nebo plamti neokušanim žarom.
Vitez u crnom okamenjen stoji.
Pustinja  rasuta leži na mom
dlanu.
More se skupilo u jednu kap.
Ispruži ruke
i sasvim mirno
dočekaj novi dan.
  
~*~
 Svetlost se narandžasta izvila
nad vodom
zaplesala u odsjaju
prepuna čežnje
i sve je za trenutak stalo
ni zvuka ni mirisa ne beše
niti se nebo zatalasalo
niti je korak narušio
savršenstvo svitanja.
  
~*~
Dolina sam
sa ukrštenim stazama
kojima niko ne prolazi,
oblak
sa navirućim senkama
što snove uspavljuje namesto uspavanke,
pesma
u kojoj disharmonijom odzvanja
još nerođena nota,
sudar vremena između prozora i vetra...
 
leptir sam
zaustavljen u letu
nad tvojom zemljom.
  
~*~ 
Oči ti jedino sjaje
u danu ovom što olujno nebo čuva
plamte
pa zgasnu na pomen tuge
na dodir nežnosti vaskrsnu…
 
Oči ti jedino sjaje u danu ovom.
A  ništa se zgodilo nije-
ni ovo oblačje što visi
poput  palih ruku,
ni oluja kratkog daha,
ni ovo sumorje svetog dana
razbaštinjeno po betonu beogradskih  ulica
sa imenima davno mrtvih junaka…
 
Samo se oči tvoje sjaje
u danu što olujno nebo čuva
plamte  pa zgasnu na pomen tuge
na dodir nežnosti  vaskrsnu...
                                     
 ~*~ 
Dobro jutro
želi ti šoljica kafe
puna pepeljara
ustajali miris duvana,
zatvoren komšijski prozor,
prigušen zov ptice,
zavesa u susednoj sobi
što mrtva leži
poput pene na morskoj obali;
 
Dobro jutro-
pozdravlja te moj razlupani kompas
skazaljka stala
negde na pola puta
do obećane zemlje
do novog svitanja...
 
Dobro jutro.
Neko drugi  noćas je
budan bio umesto nas.
 
 
~*~
 Želeo bih da umem
pronaći prozor
šareno okno neko
sa bezbroj malenih iskri
kroz njega da  zavirim
u tvoje svetove
i saznam
izgledaš li bar sretno
onoliko
koliko se od tebe očekuje
osmehuješ li se jutrom
kada ti zimsko sunce
dotakne čelo
i mrazni dan zanjiše
snove na obzorju…
 
Želeo bih da mogu
pronaći vrata
ona sa modernom bravom
jednom kada uđem
da me više ne umeš
pustiti napolje
da boravimo
unutar tebe
skriveni od sveta
Vaseljene
Puta Mlečnog…
 
Vidljivi jedino Bogu.
Zaboravljajući na sve brodolome
na prolaznost
i neke propale snove
čak i na ljubav
jedno drugome  da vraćamo se
tek u trenu
Kada besmisao postane
sušastvenost bića naših.
  
~*~
 Kad sklopiš oči, nevino moje,
tvoje će budne zene pohoditi san.
Lahorast dodir Nojevog pera
povešće te u skroviti deo barke
što iz beznađa plovi
ka otvorenom nebu…
I tada će se, nevino moje,
Zbog tebe probuditi zvezde,
i mesec zasviraće
nasmešenom oblačju…
Iza sklopljenih kapaka videćeš
sasvim jasno,
prasak, i bunilo, i potoke Svetlosti…
osetićeš, nevino moje,
da reč jeste izvor lepote,
telo njen nemirni tok
i savršenstvo da je
ušće dva bića…
Potrebno je, nevino moje,
preleteti čitav nebeski svod
da bi se pronašle
dve male zvezde…
 
~*~
 Ponekad se, setan,
vraćam tvojoj rimi;
zaištem od reči
nigdinu beskrajnu,
očiju sklopljenih
odjeke prikupljam,
mirisni prkos
dlanove mi dira...
 
Ponekad se, snen,
vraćam tvojoj rimi;
k’o umorni putnik
snoviđenja željan,
svetlost me sačeka
tamo gde smo bili,
i sve je tad opet
poznata tišina...
 
Ponekad se, setan,
vraćam tvojoj rimi.
  
~*~ 
Uzeo si me
kao pticu
ispalu iz gnezda
pažljivo i nežno
na desno stavio rame
da bi mi
bez glasa
uputio  misao
što
nad tvojim nebom
umornom rukom
crta dane…
oči si mi  zatvorio
melemom
od bagremovog meda
da se na vid ne oslonim
dok ti u
dubinu duše gledam.
potom  si otvorio prozor
prepustio me divljini
zvezdanom bezdnu
tišini…
još u snu čujem
misli tvojih  grivne
iskovanih  od snova
sna
i mesečine…
Još u snu čujem
tvojih  misli grivne
ustreptale
kao konji u galopu
kao leptir koji zamire…
  
~*~
 Mislim da će smrt moja
po mene stići
u obliku plave sene,
u neke rane noćne sate,
kad život zaista zri.
Neće kucati,
ni reći dobro veče.
Znaću da tu je
po mirisu osušene paprati,
po plavom koje će se
kao puzavica 
telom mojim razmileti.
 
Glavu ću podići sa drage knjige,
cigareta će mi opeći prste,
Štraus će baš tada prestati da pleše
svoje odavno napisane valcere,
a mesec,
moj odani branitelj samoće, 
kroz prozor će ubaciti
svoje nasmešeno lice,
i poslednji put
okupati me tišinom.
 
Smrt će me tad upitati
želim li nešto da ponesem.
Ne,
reći ću ono što rečeno je
davno pre mene -
sve svoje nosim sa sobom...
  
~*~
 U prostoru
gde su ptice
po zidovima ostavile zapise,
gde mahovinom presvučen ležaj
miriše,
u prostoru
gde na lampi zaspao je
obris muzike
ostala sam zatočena
poput neuhvatljive
sveprisutne tmine...
  
~*~
 Nikada nisi mnogo
govorila o sebi
o nama još manje
krijući svoju senku
kao koral belinu
na dnu modrog mora...
uvek je pričala muzika,
umiruća svetlost dana,
dlanovi govorili su
i telo...
Ti
ti si se tišinom ogrtala.
Hodao sam za tvojom senkom
pazeći da joj moj korak
ne umanji lepotu.
Po staklima
bojama nevidljivim za obično oko
ostavljao sam pesme
i čudio se svom obličju
što leti visoko,
visoko...
  
~*~
 I kada si govorio
to nije bilo o nama,
kao da ćutnjom hteo si
da potreš postojanje naše
među zvezdama.
Skriven
iza guste tišine
čekao si čas buđenja...
Misleći, možda, da proći će.
Da narandžasta sa krila levog
jednom mora prestati da plamti.
I žuta sa krila desnog
ne može zanavek pretakati se
u plavu.
Verujući, slutim,
da leptir ima nejaka krila.
I da je Putu Mlečnom mesto u Vaseljeni,
a ne u mojim očima.
Ali,
nisi znao
da probudiće se i koral, i tama,
i oblačje, i java,
i  jutro slučajno svanulo,
i  dan u belo odenut,
i noć tvoja nemirna
i tren u večnost utisnut...
Kada se probudi
Ljubav.
 
~*~ 
Odavno,
izgovorne su reči,
pohabale se
u nekom prošlom životu.
Više nemam čime da ti kažem
koliko volim svitanja
na tvojoj ruci,
miris beline
prostrt po krovovima,
koliko volim muziku
kojom me daruješ,
više nemam čime
da ti kažem:
Hvala ti što te volim...
  
~*~
Zvao si me
očima
dahom
nemirom duše svoje
zvao  si me
bezglasno
u predele nepoznate
nove
 bežanja više nema
besmisleno je
okrenuta  tebi
osmehujem se
dok se unutar mene
svet obrušava...
 Zvao  si me
svestan svoje gladi 
pružio  ruku
i uzeo
ne pitajući
šta će posle tebe
u meni ostati
hoću li imati čime
da se branim
od tuga nadolazećih
od samotnih sati.
Osmehivala  sam se,
izgubljena  u senama...
Ko zna kuda će me
vetrovi novi razvejati
na kom ću kamenu
zamreti
dok zov očiju tvojih
ne zgasne u meni.
  
~*~
 Ako se pretvorim u polje
na kome bulke spavaju,
ili u morski greben
oko koga se trave igraju,
ako postanem reka
sa širokim, pitomim obalama,
možda-hrastovo drvo,
oko koga se budi mahovina,
ako postanem trenutak
u ovom bescenju vremena
hoće li me dlan tvoj prepoznati?
Zovem se Ljubav...
Ili,
tek njena sena...
 
 ~*~ 
Podigni bedeme
između naših bića,
načini zid
između pogleda,
kamenu branu
vodu da sputava,
nasip granitni
da ni kap ne prođe,
kuću od cigle
s čeličnim kapijama,
drveni dvor
sa staklom na pragovima...
 
Zatvori se.
Utamniči se.
 
Pretvoriću bedeme u vrata,
zidove u prozore,
 
provući ću se
kao snop svetlosti,
između granita,
dva kamena,
rose i svitanja,
između dva življenja...
I,
kada pomisliš
da si nas zaboravio,
da si nas preboleo,
da me nema...
 
Uvući ću ti se u snove
i srušiti sve barijere
kojima si hteo
da zaustaviš Ljubav.
 
 ~*~
 Ti si voda moja
voda nepresušna,
voda
zanavek žedna,
od postanja,
od trajanja vaseljene…
Voda
što žeđ ne gasi,
kao što ni vatra
vatru ne smiruje,
tako ni ti sebe
u meni ne umeš napojiti...
Ti si glad moja,
glad beskrajno teška,
ona s kojom san
u novi dan uplovljava,
ona od koje se zvezde
kriju pod okrilja  leptira,
čuvajući duše svoje
sedefnom bojom bisera...
 
Ti si voda moja,
voda u  sazvežđu leptira.
  
~*~
 Pomešani mirisi jasmina, magnolije,
ponikli iz grada zabranjenog
gde čekanje znači način obitavanja...
Jednom sam sagradila planetu za tebe.
 
Planine somotom presvučene,
mahovinu za tvoje zene,
ptice sam rajske budila,
vodopadom umivala oblake,
vodopadom čudesne boje zelene...
Skrivena iza napuštene senke,
iza odsjaja trave,
čekala sam.
Čitav mi  kosmos ostade u pogledu.
 
Jednom sam sagradila planetu za tebe.
 
~*~ 
Nebo zatvoreno u prozorsko okno,
sputano drvetom,
bravom, tkaninom,
nebo modro,
nepojamno...
na njemu lađa,
i jedro belo.
Kiša će-kažu...
Kiša će oprati poglede
i niko saznati neće
za uzaludno čekanje.

~*~
 Dve su se sene nadvile
nad ćutanjem koje nas razdvaja,
neizrecivost je oduvek bila
znak pripadanja,
delić univerzuma
u koji smo pozvani
kao neslučajni gosti
na čaj zeleni,
serviran u šolji
od engleskog porcelana
u vanvremenu
koje nam jedino pripada.
 
~*~
 Prasak zvezda u tišini
u zelenom odsjaju nebeske paučine
lepši
od trena,
od večnosti,
od porinuća malog kamena
bačenog nemarno
preko ruke
u vodu zagasitu,
vodu koja čuva obrise...
 
~*~
 Jednom sam sagradila planetu za tebe...
Verujući
ako na njoj nastanim osmeh
i meku liniju vrata,
ako iz zemlje poniknu mirisi,
ako negde zakopam sećanje,
ili ga sakrijem pod slap vode zelene,
ako ga dam ptici
njime da nahrani mlade...
Ostaćeš tu.

~*~
 Govorila si o svetovima,
Univerzumu,
o karmi,
broju četiri
i šumskim jagodama...
Prsti su tvoji mirisali
na glinu.
Možda si nekada vajala snove,
ko zna,
u glini ili u kamenu...
Možda si bila skitnica
u poderanim haljama
Zvezde padalice
i takva
zalutala u moje snove
tek da mi pokažeš
da postojiš...
 
~*~
 Znaš,
mi imamo kuću.
Da, nas dvoje.
Malu belu kuću
sa narandžastim šalonima,
šarkama pevajućih tajni
i vratima od iscrtanog stakla.
 
Oko nje,
poput ruku raskriljenih,
leži ograda od izgovorenih reči.
Kada se nujan dan sa oblaka spusti,
u njoj se razigraju note,
i tada,
listovi dragih knjiga plešu,
i zidovi od miline trepere.
 
Na našoj kući nema krova
jer,
nebo nam u postelju leže,
a vrelina tela naših
obnoć
vaseljenu greje.
 
Pružaš mi šolju
od engleskog porcelana,
teget žutu.
Ljubim ti meke dlanove,
dok blagi miris jasmina
obraze moje dodiruje.
Spuštam je na raspevanu komodu
da bih odmorila snove
na tvom kolenu.
 
A trpeza naša
u svečano ruho odevena,
radošću postavljena. . .
Svećnjaci iz starina
ostavljaju osmehnuta lica
po zidovima treperućim.
Goste dočekujemo blagom iz oka
od koga nebo nad nama rumeni.
 
Mala bela kuća iz snova
na večerinke od reči
odabranu svitu u krilo svoje okuplja.
 
U staroj fotelji,
pod mesečevim fenjerom,
Meša nazdravlja dervišu
dok drugom rukom miluje
crvenu kosu nepoznate devojke.
 
Jelena i Anika tajne vanvremenske
jedna drugoj došaptavaju,
i usput, tipično ženski ogovaraju
svilenu odeždu ponositog Đerzeleza.
 
Vino boje purpurnog svitanja
preliva se preko ruku
večno umornog Miljkovića,
i klizeći kap po kap
ispisuje stihove po beloj odeći
naše trpeze.
 
Po podu prostrt tepih
od mlade mahovine.
Gramofon na navijanje
sam muziku bira.
Odjekuje zastrašujući zvuk
Pete simfonije,
oko koje gluvi duh Betovena
lista svetkovine.
 
Sa Desankinog šešira pobegle senke
i skupa sa Vaskovim izgubljenim krpicama,
vire iz sedefne kose meseca
što svetlošću uznemirava
garavi sokak Mikinog detinjstva.
Jelen u prozoru
kroz narandžaste šalone
ogromnim očima gleda nas.
 
Ti,
duše ogrejane na ognjištu
darovanih nam reči,
ljubiš me tamnilom oka,
spreman za novo, obično sutra.
 
Ja,
u haljini sačinjenoj od repova
zvezda padalica,
preko ramena Milene Barili
uživam u prosutim bojama,
i mislim,
kuća će naša u jutrenju zablistati
oslikanim rečima, mirisom smilja
i senama. . .
Ponoćni sat otkucava
pesmu pred san.
 
Lepa je bela kuća bez krova,
stvorena na proplanku tišine,
sa šalonima ukradenim od vatre
i nebom koje nam u postelju leže.
 
Ponekad,
lica nam umivaju mostarske kiše,
a kada tavni drvoredi zašume,
ona stoji kao ram za sliku leta,
i tada
iz njenog dna se čuje -
spavajte mirno,
ja sam most između stvarnosti
i nedosanjanog sna...
                        Svetlana  Fucić
Beleška o autoru
Svetlana Fucić (1966) savremeni je srpski pisac koji živi i radi u Beogradu.





Sazvežđe leptira na CD-u interpretiraju Peđa Filipović i Suzana Petričević


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003