Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 PROLEĆE 21. 02. 2012.




U medijskim rubrikama posvećenim psihi, telesnom zdravlju, međuljudskom opštenju i ostalim ozbiljno načetim segmentima humanog postojanja, ovoga proleća ne piše se i ne govori o zaljubljenosti i svim tegobama koje zaljubljenost donosi.

Deca ni u novinama ne mogu više da pročitaju da se neko negde zaljubio. Ne dese se takve stvari pravome muškarcu, pevao je 1976. godine u londonskom studiju, kroz Bebekova usta, današnji evrovizijski kompouzer Bregović. Vala, vaistinu, Smetano naš, ne dese se takve stvari pravome muškarcu, to se može desit’ slabiću samo – bio on muško ili žensko. Domaći zadatak urađen: zaljubljenih više nema.





Sem stanja zaljubljenosti i procesa zaljubljivanja, iz medija su izbačeni i zaljubljenost u stanje, kao i zaljubljivanje u proces. Da, poezija je skrajnuta nauštrb umirućeg romana, tog nesmotrenog izdanka renesansne književnosti koji je sada – ja l’ nažalost, ja l’ na sreću – odslužio svoje, pa se seli u istoriju, kao neka drhtava evropska papirnata piramida. Možemo mi da pričamo šta hoćemo – što reče umetnik harmonike Dosa iz mog Stalaća – ali roman je zaribao. Za sedam-osam, ili petnaestak godina, svejedno, romanopisce će gledati sa istim onim jezivim sažaljenjem s kojim su do pre nekoliko godina posmatrali nas pesnike (sad nas više niko i ne posmatra, niko, čak ni oni što nikad nisu čitali poeziju, a kamoli oni koji jesu). Ne godi više ljudima da učestvuju u nelepom, katkad grotesknom, a na mahove i sablasnom grču savremene zapadnoevropske književnosti, koja se prlja deranžirajućom memoaristikom, publicistikom i scenaristikom. S jedne strane, društvo se plaši neminovnog povratka poeziji, a s druge – sve teže nalazi moralni alibi da štancuje braunovštinu; znate, to su one stotine i hiljade romana o templarima, papama, Saracenima, neznanim jevanđeljima, bogomoljama na dnu anadolskih jezera i starostavnim kovčezima kojima su se zapekli katanci, i sad moraju neke plavuše sa Istočne 7862. avenije, pa čak i iz Kvinsa, da dolaze kako bi kalauzom, ali i donjim vešom spasavale savest i svest ojađene i gnevne populacije demokratskog vivarijuma.





Propast romana niko pametan neće poistovetiti sa isključivo medijskom propašću proleća, koje je i nedavno prohujalog marta suvereno stupilo na scenu, a proleće se, kao što svi valjda primećujemo, poslednjih godina sve manje stidi, verovatno i sámo podstaknuto skaskama o globalnom zagrevanju. Dugo je proleće bilo svesno da je SAMO vesnik toplote; ono danas hoće da bude toplota SAMA. Mene ovih dana deca gledaju u veš-majici, ili golog do pojasa, kako se sunčam na terasi. A ja se, pravo da vam kažem, ne sećam da se moj otac nešto sunčao krajem marta ili početkom aprila, naročito ako je do pre nedelju dana padao sneg. Okej, ja sam vitak, žilav i mišićav, makar i pomalo grbav, pa mi ne smeta da se skinem, a on je u ovim godinama već bio donekle otromboljen. Okej, opet, možda je ćale tada mislio da za sunčanje služi more. Možda je bio previše opušten i uljuljkan tih poznih sedamdesetih, pa mu je sunčanje bilo deveta rupa na svirali, kao nama do juče neki tamo sud što nam preti. Ti ljudi, naši roditelji, koji su bili mladi i još relativno mladi sedamdesetih i osamdesetih – zaista nisu obraćali pažnju na pretnje. Oni su, što kaže Dosa, zajebali vek. A što to? Verovatno zato što su bili – da ne grešim dušu, da budem ipak blag – malčice neznalice. Bogami, bili su. Pošteno. Ko je glup, ne budi mu drug. Ko je malčice neznalica – budi mu sin ili kćerka, kad već moraš.





Glavni medijski kvalitet nadirućeg proleća svakako je to što se ono uporno predstavlja kao neka roba. Kao jedan, istina, moćan, sveprisutan artikal, ali ipak – artikal. Ovi iz Maksija, Tempa, Vera, doduše, još ne poručuju: „Navratite da kupite malo proleća“, ali to je ekipa u koju ne treba sumnjati, ti trgovci; kako se svet smanjuje, kako smo svi sve bliži jedni drugima, kako prijatelje svojih prijatelja pronalazimo sve češće, na sve bolnijim i jadnijim mestima, tako i trgovci dobijaju na snazi, i vredi verovati da će nam oni uskoro prodavati i ono što se doskora prodavalo samo u vicu. Glavno je pitanje kako će se proleće prema tome postaviti: hoće li ono pristati na nametnuti ritam, hoće li prihvatiti zavodljivu etiketu, ili će se odupreti ljudima? Jer, na ovoj planeti, bar za sada, opstaje i traje jedino ono što je, ovako ili onako, uspelo da se odupre ljudima. Sve što čovek pipne (čovek možda i ’ajde-de, ali ljudi...) postane veštačko. Teši me samo to što je i veštačko – prirodno. Priroda je neuništiva zato što obuhvata i veštačko.


Vladimir D. Janković


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003