Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Razum i vera 07. 05. 2010.
Zimus sam prestao da pušim. Počeo sam u leto 1987, u svojoj devetnaestoj godini, i terao, eto, do zimus. Poslednjih godina pušio sam relativno malo – sedam, osam cigareta dnevno, nekad i četiri-pet. Kako sam se usto redovno bavio sportom, duvan gotovo da mi i nije smetao. Godinama već održavam visok nivo fizičke aktivnosti, i cigareta je u mom životu figurisala kao svojevrsna sinteza balasta i balansa; realnog balasta, jer svaki pušač zna da je cigareta višak, ali i stvarnog balansa, jer sam – ostajući pušač – održavao ravnotežu između zdravlja (trčanje, vežbe, znojenje, mnogo vode, povrće, voće, integralne žitarice) i bolesti (duvanski dim kao stalni podsetnik ne samo na to da smo smrtni već i na to da nam je data sposobnost da tu smrtnost u sebi sami podstičemo).
Prestao sam, dakle, da pušim. Nisam ni prvi ni poslednji kome je to pošlo za rukom. Ali osećam potrebu da neka svoja razmišljanja i iskustva podelim sa drugima, naročito sa onima koji se još iz tabora pušača nisu vratili u tabor nepušača. Jer, nepušački tabor je prirodni tabor svakoga od nas. U njega se uvek vraćamo, dok u pušački tabor ulazimo ili prelazimo. Ako moja zapažanja i zaključci posluže makar jednom pušaču, i to ne da ostavi cigarete, već samo da radikalno promeni svoj odnos prema njima – ja ću biti i više nego zadovoljan.
Godinama sam u susretima sa bivšim pušačima, s ljudima koji su ostavili cigarete, neštedimice hvalio njihov uspeh. Premda sam u to vreme još pušio, od srca sam bodrio te ljude da istraju u naumu i otvoreno veličao njihovu duhovnu snagu, jer nikada nisam ni sumnjao da je za ostavljanje duvana potrebna nemala duhovna snaga. Ukratko, ja sam druge bez taktiziranja hvalio i uzdizao, a meni, eto, minulih meseci niko nije rekao „bravo“, niko me nije od srca potapšao po ramenu, a i oni u čijim sam reakcijama uspeo da naslutim nešto nalik na pohvalu, učinili su to rezervisano, sa osetnom zadrškom, u fazonu „ko zna, možda će sutra-prekosutra opet da propuši, bolje da ne trčim pred rudu“.

Sem toga, upravo prvih nekoliko nedelja posle razlaza sa duvanom, prošao sam kroz žestoke turbulencije i na profesionalnom i na privatnom planu; koješta mi se obilo o glavu, koješta me snašlo, koješta sam i sâm zasrao. Ali nisam zapalio.
Nego, nećemo sad da se žalimo; jebeš pobednika koji kuka nad žrtvama koje je podneo na putu do pobede. Da biste ostavili cigarete – uvreženo je mišljenje – potrebna je velika snaga volje. Sasvim netačno. Ako i ne baš sasvim, a ono prosto – netačno. Probajte da proces ostavljanja pušenja uporedite sa zadatkom s kojim se suočio Sizif. Pušač koji cigarete ostavlja oslanjajući se isključivo na tzv. voljni moment izrazito liči na mučenika koji neku stenčugu ručno, na mišiće, gura uzbrdo, pa dokle stigne. Ogromni su izgledi da će u jednom trenutku posustati, a i ako stigne do vrha, on svakako neće pružati dobar primer pušačima koji se svoje muke još nisu ratosiljali; u najmanju ruku, Sizif će ih preplašiti svojim mučeničkim imidžom, pa će mnogi, bar privremeno, odustati od bataljivanja duvana.
Snaga volje apsolutno je precenjena. Mnogi volju poistovećuju s ključnim podsticajem, životnom snagom, svojevrsnim vođom koji čuči u svima nama i jedva čeka da ga uključimo pa da nas vodi. Ozbiljno se pri tom previđa da je volja, zapravo, izvršilac; nije volja ona koja caruje, ona samo klade valja. Nećemo, dakle, konstatovati da je volja nevažna; naprotiv, njen značaj je nesporan, ali ona, praktično, samo sprovodi u delo ono što smo sebi kao cilj postavili oslanjajući se na dva kudikamo važnija činioca: razum i veru.
Razum je taj koji nam, na osnovu svugde dostupnih i jasnih podataka, sugeriše da je pušenje neprikosnoveni ubica broj jedan ljudskog roda. Ni sva zagađenja i trovanja vazduha, vode i tla, ni sve zarazne boleštine puštene iz vaskolikih laboratorija, ni sve ubice (ne)zvanično udružene u svetske oružane snage, nisu pobile i ne ubijaju toliko ljudi koliko taj prokleti duvan. To nam, dakle, kaže razum. A ako smo se već toliko vezali za krvnika bez premca, ako nam se čini da bez njega nećemo moći i umeti da živimo, tu se javlja onaj drugi činilac – vera. Vera nam pomaže da poslušamo razum; od vere, i isključivo od nje, zavisi da li ćemo ono što je razumno i sprovesti u delo. Bez razuma nema ideje. Bez vere nema razuma.
Cela ta priča oko ostavljanja duvana svodi se, u stvari, na prevladavanje straha. Nema tog pušača koji se ne plaši da ostavi duvan. Paradoksalno je pri tom da se pušač, dok se jednog dana ne odrekne duvana, ponaša kao zvezdani nebojša, kao epska kamikaza: on, je li, flagrantno prkosi smrti, paleći cigaretu na cigaretu. A u stvari izgara u crnom strahu.
Evo primera utemeljenog na čistoj empiriji: poslednjih meseci desilo mi se nekoliko puta da razgovaram sa ljudima koji još puše. Svoju odluku da prestanem s takvim vidom samouništavanja obrazlagao sam jednim čisto racionalnim argumentom: ovih godina je mnogo njih, konkretno – pretežno muškaraca uzrasta od 52 do 58 godina koje sam lično poznavao, pomrlo od raka pluća. Svi ti dragi ljudi pali su kao žrtve pušenja. I ne treba tražiti krivce i odgovore na drugim stranama: pobio ih je duvanski dim.
Sagledavši, znači, jednostavnu, neformalnu privatnu statistiku, došao sam do zaključka da cigarete moram što pre, odmah da izbacim iz života, baš zato što mi je „tek“ 41 godina, i da tu nema zezanja. E sad, kad to sugestivno pričaš ovima što puše, oni se – svi, ali svi do jednoga – u tom trenutku hvataju za paklicu i upaljač. Svi! Klimaju glavama, da, da, u pravu si, jeste, i ja znam mnogo njih što su... i pale cigaru, da odagnaju strah!
Pušač cigarete i ne ostavlja upravo zato što se plaši da čačka svoj strah, svestan da će ga, kad prestane da puši, strah skoliti. Zaboravlja, pri tom, da biti hrabar ne znači ne osećati strah, već uhvatiti se sa strahom u koštac i nekako ga pobediti. A to nije nemoguća misija. Naprotiv – to je jedina prava misija. I jedina misija koju, uvek i svugde, vredi dovršiti. Čoveku koji puši ne može se verovati. Kako verovati onome koji i ne skriva da robuje strahu, da ne može da savlada strah?
Taj strah, naravno, ima i brojne nijanse. Jedan od njegovih pojavnih oblika je famozna bojazan od gojaznosti. Osluškujući izanđali stereotip, pušači strepe da će se, ako prestanu da purnjaju, nagojiti kao svinje. Budalaština! Ako slušate razum i imate vere, veći su izgledi da ćete se ugojiti pušeći dve kutije cigareta dnevno nego da ćete suvišnu kilažu nabaciti bez duvana.
Časna reč. Istina, duvanske apstinencijalne krize – koje su, uzgred, podnošljivije nego što se obično priča i misli – po glavnom simptomu podsećaju na glad. Osećate neugodnu, kiselkasto-memljivu pustoš u stomaku, pljuvačne žlezde pojačano rade, čini vam se da morate nešto da strpate u usta ili... propast. A sve to uopšte nije tako strašno; fora je samo u tome da se sačeka malo. Kad nadođe kriza, ne sedajte za sto, ne grickajte ništa, ne pretrpavajte želudac. Samo sačekajte da prođe. A proći će, vrlo brzo; kroz pet, deset, dvadeset minuta. To i jeste jedna od olakšavajućih okolnosti prilikom ostavljanja duvana: apstinencijalne krize traju pet minuta, pola sata, 45 minuta, ali nikada ne traju, recimo, tri sata, a kamoli celo posle podne.
I još nešto: nemojte uzimati nikakve zamene, to je obično mazanje očiju! Nikakve žvake, nikakve flastere, nikakve tablete! Tako ćete samo uneti u organizam određenu dozu nikotina i, praktično, odložiti suočavanje sa onom prazninom koja prethodi oslobođenju.
Vladimir D. Janković


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003