Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Samo virulentno 14. 01. 2010.
Ne postoji ozbiljan čovek koji će medijsku ekspanziju tzv. prasećeg ili astečkog gripa pripisati pukoj zaveri tajkunsko-farmaceutskih struktura. I odmah se susrećemo s jednom od drskih zabluda savremenog društva: danas se oreol zavereništva uporno pripisuje onima koji imaju moć, koji su na vlasti, iako se dobro zna da su zaverenici, otkad je sveta i veka, prašnjavi, izubijani i nezadovoljni protivnici silnika koji, pletući mrežu međusobnog poverenja i nepokolebljive rešenosti, nalik kakvom vrhu ugroženog brega obespravljene većine, kuju i snuju nešto kako bi obezglavili tiranina. Već na osnovu toga možemo slobodno zaključiti da ovde o zaveri nema ni govora.
Nije suština halabučnog marša nabudženog virusa A56H132 ni u tome da zastraši svetsku populaciju, ogrezlu s jedne strane u nametnuto stradalništvo, a s druge u licemerno ograđivanje od tuđe nesreće. Strah se otrgao kontroli; oni koji su mu pribegavali da bi se održali na vrhu piramide sada moraju da priznaju da više nisu kadri valjano da opkorače zver koju su tetošili, dražili i huškali na ljudsku vrstu, tu maglovitu, ali naprednu celinu. Kada ste poslednji put čuli zvaničan podatak o broju Zemljana, odnosno ljudi na našoj planeti?
Negde krajem XX veka taj segment statistike elegantno je šutnut u ćoše, uljudno, s manirom, kao da se, eto, svakom razumnom pripadniku naše biološke fele prepušta da sâm proračunava koliko nas je bilo u utorak, a koliko će nas biti u petak. Pusta priča o prenaseljenosti planete pala je, pak, u vodu priznavanjem činjenice da Zemljani masovno napuštaju selo i priključuju se grotesknoj mobi urbanog bodibildinga.
Mesta za život na našoj planeti ima, zapravo, sve više i više. Opustele livade, brežuljci, utrine, vrištine, dolovi i visoravni zjape prazni, dok se gradovi teritorijalno ne šire ni izbliza tako i toliko da nadomeste prazninu nastalu grčevitim migracijama ruralnog življa.
Ne tako davno, neki američki demograf opušteno je primetio da bi celokupno današnje čovečanstvo moglo da stane na teritorije američkih saveznih država Vajoming i Montana, i da pri tom svaka jedinka ima ne znam koliko kvadrata životnog prostora. Dodajte tome Ajdaho, Oregon, Jutu i Nebrasku – i svaki od nas imao bi barem tridesetak hektara svog ličnog ranča, da se šeta i ganja krupnu stoku do mile volje.

Svi mi bismo, dakle, mogli da stanemo na trećinu američkog Srednjeg i Divljeg zapada, a da pri tom Evropa, Azija, Afrika, Južna Amerika i Australija ostanu potpuno puste, bezljudnije nego sada Antarktik.

Priča o prenaseljenosti pada u vodu. U vodu, nažalost, pada i naše pitanje: otkud (kod njih, ovih, onih, nekih, svih) ta izražena želja da ginemo u ime oslobađanja životnog prostora? Šta bi s Mesecom – pre četrdeset godina bili smo tamo i vratili se, i više se nikada na taj satelit nismo iskrcali. Zar se zato danas davimo u bari sopstvene nemoći? Bilo kako bilo, virus A74H209, koji mutira iz pasusa u pasus, ne voli bare i neće da se kupa; ne bismo se priklanjali predrasudi da su prasići neskloni održavanju higijene, ne znamo da li su Asteci bili na glasu kao čistunci ili smradovi, pa ipak – ne možemo da se otmemo utisku da tu neka veza, i to javna, postoji.
Zato bi valjalo sklopiti savez s virusom. Ako on neće u vodu, nećemo ni mi.
Nekada je u ovoj zemlji bilo lepše s kulturom; danas je u celom svetu lepše s virusom. Bolje ti je da si ovde a virulentan, nego da praviš „mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“. Čovečanstvo je, iz kosmičke perspektive, mala beba – još nije naučilo da hoda.
Vladimir D. Janković


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003