Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Muška samoća,ženska samoća 23. 06. 2003.
Razvedeni, rastavljeni, "okorele" neženje i arogantne "solerke", malerozni učesnici u sudbinskoj potrazi za ljubavlju - sve ih je više u zapadnom svetu današnjice. Samoća ume da bude i slatka i gorka, i lepa i ružna. A i muška i ženska - razlike postoje, možda baš zato da bi sjedinile...




Pojmovi "samac" i "samački život" danas su, ne računajući najvremešnije kategorije stanovništva, izbačene iz kolokvijalnog, pa i pisanog, jezika.
Novo doba donelo je svoje termine, koji nečemu što je po prirodi tragično ili na ivici tragičnog daju lepršav, tobože mladalački, "moderan" ton. Ljudi koji žive sami, posvećeni svojim karijerama ili udareni gromom neuspeha u ljubavno-bračnom životu, sada se nazivaju "solerima" i "solerkama", a uz njih se, kao u nekom sportu, vezuje pridev "singl".
Kao da se vreme kroz koje taljigaju posprdnom efemernošću trudi da olakša ljubavlju siromašne živote. Zapadni apokaliptičari (i tamo ih, hvala Bogu, ima) tvrde da je propast muško-ženske zajednice jedan od najzloslutnijih simbola epohe u kojoj živimo.



Verujmo im: Ljudi su iskreni kada u udobnim sobama osete dim i shvate da je u podrumu izbio požar.
A kad se zapali temelj, zidove i krov mogu da spasu samo budni. Statistika ovde sigurno ne greši: Do 29. godine života, više je muškaraca koji žive sami.
Posle tridesete, slika se menja: dečaci pronalaze svoje dobre vile, muze i despotice, a devojčice naginju ka usamljenosti. Prosto kao pasulj: što je devojka (žena) starija, sve je manje slobodnih muškaraca u odgovarajućem životnom dobu.



S druge strane, u godinama kada je većina muškog sveta "na raspolaganju", devojke uglavnom ne znaju gde da se sklone od brojnih udvarača i zabavljača, pa se tako - generalno - stvara jedna surova ravnoteža.
Situacija se može predstaviti filmski: danas vi zovete nju, javlja se mama i kaže da je nema kod kuće; sutra ona zove vas, a kraj telefona - vaša supruga!
Socio-profesionalni aspekt takođe biva nezaobilazan u razmatranju samoće današnjeg zapadnog čoveka.
Usamljeni muškarci mahom su nezaposleni ili nižeg obrazovnog profila, dok među samicama preovlađuju fine mlade (i ne više tako mlade) dame sa treštećim diplomama visokoškolskih ustanova, magistraturama i doktoratima.
U tom emotivnom metežu samo neoprezni ne vide prste masovne, šarene propagande, koja i nije ništa drugo do legalizovana i svima dostupna teška droga. Magazini, časopisi, zabavni programi i nezaobilazni Holivud naduvali su glave tinejdžerki predstavama "slobodne", drčne žene koja kroz život ide sama, lako i spretno se penjući lestvicom profesionalnog uspeha.



Ta ista žena se, doduše, užasava ljubavi i - što je posebno jezivo - dece, neće da se vezuje ni za koga živog. Poput doteranog robota, ona je odana ekstatičnom snu o poslovnom orgazmu i čarima tzv. nezavisnosti.
Ako već ne ispoljava lezbejske sklonosti, ona muškarce koristi kao "potrošnu robu". Ne pada joj na pamet da se zaljubi, brak je "glupost koja se događa budalama", a majka i, eventualno, normalna sestra ne smeju ni "a" da joj kažu. Propaganda je učinila svoje.

Pesimisti predosećaju da će tek učiniti. U međuvremenu, zdrava ljudska stvorenja osuđena su na patnju, bez obzira na pol.Kad je na današnjem Zapadu muškarac sam, bez devojke ili supruge, nabacuju mu se atributi pedera, impotentnog slabića ili, u najboljem slučaju, ludaka koji nije za koegzistenciju. Na Zapadu, rekosmo, ali u tom pogledu Zapad je sigurno blizak širem prostoru.
Pritešnjeni čudovišnom "etikom" novog doba, mnogi mladići i sredovečni ljudi kukaju da je priznati usamljenost isto tako teško i neprijatno kao priznati da ste bez posla.
Ili si nesposoban, ili namagarčen, ili te savetuju da ideš kod psihijatra.



Poslednje decenije 20. veka dovele su na psihijatrijski kauč mnoge ostavljene momke i muževe, zatečene u stanju totalne konfuzije i potencijalno pogibeljne depresije.
Njima se desilo nešto što, prelistavajući imaginarni udžbenik porodične istorije, nikako nisu mogli da iskopaju; zamislite uplakanog pradedu koga je napustila prevarena prababa, vizuelizujte nekog čukun-pretka čija supruga, sa diplomom Sorbone u fascikli i ljubavnikom u drugom sokaku desno, demonstrativno odlazi, vodeći sa sobom sve troje dece pred očima zapanjene svekrve.
Ne ide!Tu je, naravno, i faktor "prazne kuće".
Bez obzira na to da li je apsolutno nevešt u kućnim poslovima, ili u njima nadmašuje domete famozne "ženske ruke", muškarac kuću doživljava kao ženski prostor, žensko carstvo, u kojem i mora i voli da obitava, ali ne i da u njemu stoluje nalik nepokretnom suverenu.



Kad u kući nema žene - a bilo ju je, recimo, tokom pet, sedam, dvanaest godina braka - muškarac počinje besomučno da izlazi, više radi bekstva nego u želji da se zabavi. Za kraj ovog blic-osvrta na brutalnost muške samoće, ono što najviše boli.
Ostavljajući muža, današnja, zaposlena i "emancipovana", žena odvodi i - decu. Zato što je mnogo odsustvovao, filozofirao, pio ili gledao za drugim ženama, on sada mora i da stanuje bez svojih najdražih, onih koji nose njegovo prezime (valjda nose!), onih malih, voljenih, čiji je dolazak na svet propraćao najvećim ushićenjima. Ošamućen kao muškarac i osakaćen kao roditelj, on treba da ide dalje. Žene, ostavljene ili svojevoljno usamljene, ne iskazuju ovakvu anksioznost, pogotovo ako su, bar kako-tako, materijalno obezbeđene.
Ukoliko je reč o tzv. raspuštenicama sa decom - one imaju kome da se posvete, a pomenuti faktor "prazne kuće" tretiraju kao još jedan dokaz opšte nemoći muškog roda. Ulogu - bez obzira na to da li je reč o razvedenoj ženi ili ostavljenoj devojci - redovno odigraju i uvek raspoložene drugarice: žene se međusobno druže prividno otvorenije i izdašnije od muškaraca, i jedna drugoj umeju da se nađu, naročito u konvulzivnim periodima posle raskida i razvoda. Svaka žena, pritom, u tim nelepim situacijama uviđa da ima i pravih i lažnih "sestrinskih" duša, ali eventualna razočaranja relativno lako amortizuje, očeličena čemernim iskustvom sa predstavnikom suprotnog pola.
Drugarice, razume se, pomažu samo za neko vreme i u određenom, intimnom, domenu. Suočavanje sa samoćom, njenim belezima i reperkusijama, neizbežno sledi.
Iako je zapadni svet pohrlio u "slobodu", mašući parolama koje nasrću na svakovrsne tabue, usamljena žena i danas se, manje-više, percipira isto kao pre 30 ili 100 godina.
Što će reći, kao osoba sumnjivog integriteta (sigurno i morala), ranjiva, otvorena za sve pozive i nabacivanja, nestabilna i, verovatno, histerična...



Pogledi okoline bodu kao sablje; ne samo kad je reč o "strancima" već i kad "dobronamerna" rodbina hoće da "pomogne". Žena očas postaje žrtva raznolikih nasilnika, od onih mentalnih koji bi da je izvedu na "pravi put", do onih sa pragmatičnim, koristoljubivim pristupom, koji traže nekoga koga bi da "uteše"...

Sablasna implozija potresla je svet muško-ženskih odnosa: i same ljubavi i brakovi nisu ono što su nekad bili, pa se i samoća prima i podnosi sa manje dostojanstva i duševne snage. Umovi koji su svojim poslušnicima za cilj postavili slabljenje i dezintegraciju ljudske vrste postižu zavidne rezultate, što se najbolje vidi po poniženoj svetinji braka i demonizovanom božanstvu ljubavi.
U tom duhovnom masakru, najbolnije stradaju oni usamljeni, napušteni, koji kroz život idu sami, bilo da su tako morali ili odlučili, bilo da je njihovim dragima bilo suđeno da ih ostave.
Smatrajući da čovek današnjice mora prvo da konstatuje svoju bolest da bi krenuo sakralnim putem izlečenja, mudri blagonaklono uče unesrećenu pastvu: i samoća može biti dostojna čoveka, ali čoveka koji je voljan da posveti sebe drugome, koji nije u sebi zatro glas srca i koji život prima kao najveći dar, radujući se da ga podeli sa svojim bližnjim.


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003