Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 SAMOK 12. 12. 2007.
„Dobrodošli na planetu Samok. Nadamo se da ste imali ugodan let i da ćete imati lep boravak. Pristupite kabinama i sačekajte, molim.”
Stolica je bila staklena, hladna, bez ukrasa. Kabina velika, sa dvoja vrata, jedna ispred i jedna iza Kitirka. Torba se nalazila sa njegove desne strane, kod nogu; odeća prebačena preko staklenog paravana.
Jedan stariji, krupniji Samok je ušao na vrata ispred Kitirka i upitao ga, ne osobito ljubazno:
„Jeste li me dugo čekali?”
„Ne.”
„Dobro. Je li to sve od prtljaga što imate sa sobom?”
„Da.”
„Zašto tako malo?” Čovek začuđeno pogleda Samoka. Šta se to njega ticalo?
„Više mi nije potrebno.”
„Koliko ste planirali da ostanete?”
„Nedelju dana.”
„Bojim se da ćete morati da produžite boravak.” Rekao je Samok mirno i ukucao podatke u kompjuter ugrađen u nadlanicu.
„Zašto? Zar brod ne ide svake nedelje?”, upitao je Kitirk začuđeno.
„Da, ide, ali je najkraći propisani boravak na našoj planeti petnaest dana.”
„Kakav je to propis?”, upitao je Kitirk začuđeno.
„Vrlo praktičan. Pošto nam je turizam u opadanju, odlučili smo se da svakom omogućimo duži boravak na našoj planeti.”
„Čak i ako se dolazi zbog jednodnevnog posla?”
„Čak i tad.”
„Pa, to je suludo!” Osećao je kako mu se grči stomak i znoje dlanovi.
„Ali, deluje.” Odgovorio je Samok mirno. Kitirk ga je posmatrao nekoliko trenutaka u čudu. Zar je moguće da je neko doneo takav propis?
„Ovo je odeća u kojoj ste došli?”
„Da.”
„Moraće malo da se poradi na njoj.” Samok je upisivao podatke u kompjuter. Bio je vrlo predan poslu.
„Nešto nedostaje?”, upitao je čovek nervozno.
„Jedan rukav.”
„Kako to mislite?” Hladan znoj je počeo da mu izbija po čelu.
„Primećujete da svi na Samoku imaju treću ruku smeštenu na grudima. Ne trpimo velike razlike na planeti. Biće Vam ugrađena jedna.”
Da nije sedeo, srušio bi se.
„Otvorite torbu. Šta imate da prijavite?”
„Samo lične stvari.” Kitirk se premišljao da li da prekine ovu neugodnu proceduru, ali se prisetio da je posao zbog kojeg je došao bio suviše važan da bi propao.
„Koliko pari čarapa?” Ostao je bez teksta. Prestao je da lupa nogama o pod od stakla i zagledao se u Samoka. Ovaj se sam poslužio.
„Šest, sedam. Dokupićete.” Ukucao je podatke u nadlanicu. Kitirk ga je zabezeknuto posmatrao.
„Košulja? Devet. Mnogo. Pet ćete prodati, ovde se mnogo ne modira.”
Nije treptao.
„Zinite.”
Zinuo je kao po komandi.
„Hm. Dva zlatna zuba. Ne valja.”
„Kako pobogu ne valja?! Šta se to ovde dešava?!” Nije više mogao da izdrži. Dođavola i posao! Ovo odmah mora da se prekine.
„Na planeti Samok kriminal je iskorenjen. Svako javno pokazivanje bogatstva je rizik da se kriminal opet ne raširi. Zubi će Vam biti izvađeni i vraćeni pre nego što odete.”
„Ovo je nečuveno!”
„Ali, deluje”, odgovori Samok mirno. „Ustanite.” Prišao je čoveku i dobro osmotrio svaki delić njegovog tela.
„Mala mišićna masa, mali stomak. Jedna injekcija za povećanje mišićne mase, druga za povećanje telesne težine.”
„Sad je stvarno dosta!” Kitirk je krenuo da se obuče, iznerviran, ali ga teška ruka Samoka i gvozdeni stisak, zaustaviše.
Prebledeo je.
„Želim Vam ugodan boravak na planeti Samok”, reče i povede ga sa sobom.
Tamara Lujak


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003