Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 KRAJ 26. 11. 2007.
I svrseno je bilo… U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta… Svi su pogledi na tebi bili.
Pred crkvom zagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I cut’o… Na moje celo studena padase tama.
Uz melodiju ceznje praznicki dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su baste. Jedan je leptir mio
Svrh tebe kruzio lako, pun svetlih duginih sara.
I kada svati pocese bacati limune zute,
I skladno sviraci vesti, uz cemaneta stara,
Pocese toplu pesmu -: jos jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana…
I moja dusa zadrhta; i s bolom smrtne minute
Zlatno se kube srusi svrh njenih sedrvana…









NA DNU VALA
Cuk samotni cuce sa stene u grmu;
Zaton spava sa dve-tri lade i jedra.
Obuklo se more u sedef i srmu,
Pa se do dna vide sva kraljevska njedra.
Gle bleska! Gle sjaja! U grivama trave
Trepte zarke boje sa peraja riba;
Sama, zabacenih ruka vise glave,
Sa makom u kosi, lezi pa se giba
Morska vila. Veo do bedara smakla,
Kao potonula statua sva bela;
Na njene derdane, kroz vodena stakla
Pala pa se lomi meseceva strela.
Isto k’o da neke kujundzije vrsne
U dubini kuju krune kakvih nema,
Pa na svaki udar sa nakovnja prsne
Po jedan sedrvan sjajnih dijadema.
Raj!… I dokle svitci po grmlju merdzan
Lete sa kreljusti riba: tiho, svrh ti’
Zapaljenih spilja k’o perje fazan ,
Jedna plava zvezda na algama drhti.

PROLETNJA BURA
Smrklo se. Ko vojske siroke sa strana,
Sa hukom i besom silne bure stizu,
Sukobe se, krse. lome se i dizu,
I urlaju lisce kidajuci s grana.
Ja strukom zavijen uvrh sela stojim;
Preda mnom se siblje ogoljelo svija,
Kao da se snoplje posadilo zmija
Pa sikcuci mase repovima svojim.
Evo pljuska. Sevnu. I porfira strele
Pokri i obasja vrh samotne jele,
I grom tuce. Jekom otpozdravljaju ga
Provale i zdrela, borovi i smrci.
Razbarusen neko bos niz polje trci.
I nad gorskim rtom eno izbi duga.


POD MUSEBACIMA
Dodi u moj cardak!… Samu mi je zima…
Svi duseci moji za te su prostrti…
Hocu poljubaca u kojima ima
I vatre, i sunca, zivota i smrti!…
Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stezu divlje uz vihore zara!
U njima da umrem, Serifa, sto prije,
Mirisuci baste, tvojijeh njedara…
Zedan sam ljepote, i zenskoga stasa,
Grceva i slasti, smijeha i vriska,
Pomame i ognja, i miloste tajne…
Hodi! Neka ti se sva dusa zatrese,
I po mojoj sobi, ko procvale rese,
Svog proljeca prospe pahuljice sjajne…



BEGLER-BEG
Rano jutro trepti sa dalekih strana.
Sam Begler-beg sjedi pred kulom u hladu,
Tiho vjetar vije sa razraslih grana
Pa povija starcu dugu, meku bradu.
Pred njim puklo polje. Ispod tanke pare
Zdrela zita sume umivena rosom,
I odmorni tezak san sa oka tare
I u vrhu njiva zamahuje kosom.
Ko preplasen jelen u skroviste tavno,
Il’ ko vjetar kada dize susanj slabi,
Na domaku sela, niz prisoje ravno,
Pune, guste grive hitri konjic grabi.
Stari Begler pusi. I dok dim se dize,
U novoj mu vatri sjaju oka oba:
Pod zorinim velom, sve blize i blize,
Njemu tiho stupa proslo, davno doba.
I on vidi sebe za mladosti svoje,
Kad mu oko bjese i od munje brze:
Za pojasom ljute kuburlije stoje,
A pod njime snazno laki zerav rze.
Hitre iskre biju iz kaldrme stare,
Na prozore trce sve ruze Mostara;
Od groznice slatke lica im se zare,
Pa junaku masu kitama behara.
A on, gord i silan kao ruka smrti,
Samo jezdi dalje uz carevu dzadu;
Za njim jure brzi ogari i hrti, -
I ravan mu niko ne bjese u gradu.
On je onda vlado sam kako je htio,
I njegovoj volji ko je na put stao?!
Na calmi mu zlatan polumjesec bio,
A u njemu zelen, krupan alem sjao.
Po poljima ovim sirokim i travnim
Cadori su bili silnih turskih ceta,
I zeleni barjak sa znamenjem slavnim
Vijao se gordo nizom dugih ljeta.
On sanja i gleda… Pod pokrovom zore
Vrh dalekih brda kao vatra rudi,
I begove oci tihom srecom gore,
I radosni uzdah ote se iz grudi.
Al’ daurska truba, cuj, sa grada pisnu!
Stari Begler prenu, i na kobne zvuke
On zajeca ljuto i od bola vrisnu,
Pa obori glavu medu suhe ruke.
Staro drvo sumi. Negdje uvrh grana
Ogladnjeli kobac s plijenom se bori.
Meka, topla svila leti preko strana,
I kroz tanku paru zlatno jutro gori.



IZ BOLNICKE CELIJE
Kako si lepa,
Sestro Pavina!
Ponoc je, je li?
Svrh vrata bije
Casovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna nasa
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedi blize
Uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se zari,
I hukti, i bukti
U peci toj.
Gle kako njena
Koralna pruga
Veselo igra
Po zidu gore!
Veruj mi, tako
I moje srce
Hukti i bukti,
Igra i besni,
Mahnito, ludo -
Ne zna sta radi,
Sasvim se smelo;
I evo, evo, izgore celo,
Izgore celo!
A znas li zasto
Ono polude?
U moje srce
Ti nocas ude,
Pa s njega ode
Svih bola tama,
I ti ga vatrom
Zapali sama -
Jer iskre same
Iz tebe biju,
Lepse od sviju
Andela raja,
Sto nezno suste,
Ko behar beli,
U toploj reci
Molitve tvoje.
Pogledaj: sirom
Celije nase
Te svetle iskre
Lepote tvoje
Kako se viju,
Kako se roje
I rasipaju
Po svakoj strani,
Ko zapaljeni
Sami derdani!
I svuda, eno,
Gde koja pane,
Po jedno zlatno
Kandilo plane…
Polozi zbornik
Na stocic tamo,
I mani sada
Andele cele,
Pa sedni ovde
Uz odar moj,
Do zore bele
Da gledam samo:
Kako si lepa,
Sestro Pavina!



MOJI PUTEVI
Nikada se nisam puzajuci peo
Uz pragove gorde, stono vode skutu
Visokih i mocnih; niti sam na putu
Svome igda celom prah po tlima meo.
Moja dusa nije u tastini grezla,
Nit’ je bilo grubog crva da je nacne.
Ja sam iso visu gdeno beskonacne
Podizu lepote svoja carska zezla.
Svojim celom samo pred njihove skute
Pado sam, i cvecem osipo im pute,
I kleco gde njihov svetli oltar stoji.
One su mi dale svoga srca deo,
I zagrljaj njihov i poljubac vreo
Veliki i sjajni ordeni su moji.



SA BRANKOVOGA BREGA
Ja prvi bejah sto s klikom podigoh steg
S maglama da se bori;
I mojim klikom jos se razleze breg,
I plamen moj joste gori.
Na zivom vrelu napunih krcag svoj,
I na krilima vere
Sve vas ponesoh u okrsaj i boj,
Gde sunca lovor se bere.
Ja srusih tvrdi vekovne tame zid
I dugom u sjaj zaroni’;
Izvorom zvezda slepima oprah vid
I boga videse oni.
S pobednim kopljem i s krunom na najvecem
Ja bregu sada stojim,
I svoju zetvu bogatu joste znjem
Sa zlatnim srpom svojim.
Ja prvi bejah sto s klikom podigoh steg
S maglama da se bori,
I mojim klikom jos se razleze breg,
I plamen moj joste gori.



SELJANKA
Pavlu Popovicu
Sneg pada i veje. U seoskoj luci
Sve je pusto. Samo, kao senka tupa,
Niz prtinu usku, sa stapom u ruci,
Pogrbljena, bleda, jedna zena stupa.
Stupa i jednako ispod borna cela
Pogleduje tamo u kosture iva,
Gde se na domaku reke, u dnu sela,
Seoskoga uce stan samotni skriva.
Nek vetrovi besne, nek mecave huce
I zasiplju smetom puteve ratara,
Ona svake dnevi odlazi kod uce,
Pa uci i srice slova iz bukvara.
Svi se cudom cude u selu i zbore:
Sirota, polude! No svetla ko svila,
I cvrsta ko ralo sto crnicu ore,
Sve je blize cilju njena zelja bila.
I skoro kad zita zasumese jara,
Kad pod strehom lasta kliknu pesmu njenu,
Jedno jutro s ucom oprosti se stara,
Niz pragove side i putanjom krenu.
Postigla je svrhu. U svakome kutu
Njezinoga srca nova snaga drsce,
Niti ona gdegod odahne na putu,
No s drenovim stapom koraca sve cvrsce.
Vec je na kraj staze. Sada brvno vodi
Preko uske reke sto krivuda lukom;
Starica ne strepi, ona napred hodi,
I slobodno hvata za doruke rukom.
Ispred vodenice, sto naslanja na nju
Svoje racve sive jedan orah sveo,
Bozi je i zove mlinar, i na panju
Sa decakom sedi, sav od mliva beo.
No ona sve dalje koraca, i samo
Katkad suhu ruku stavi iznad cela,
Pa pogleda bregu, gde, iz hrasca tamo,
Sa planulim krstom viri toranj sela.
Koraca i nosi i radost i jade
U turobnoj tami svojih poznih dneva;
I jos dva-tri kroka, pa pod bregom stade,
Gde spomenik s orlom dvoglavijem seva.
Prekrsti se, mermer celiva i oci
Podize. Tu gore zlatna slova stoje.
I u prvom redu, na mramornoj ploci,
Ugleda imena lepe dece svoje.
Polagano srice uklesana slova:
Ratko, Dorde, Dejan , pa grca i stane,
Srce stiska, zatim srice, srice snova,
A pri svakom slovu nova suza kane.
Pod krov njene duse, ko selica letom,
Vracaju se svetle uspomene dana
Kad je decu divnu, kao stabla s cvetom,
Gledala kraj ornih plugova i brana.
Pred njom svicu jutra zetvena, i ona
Sve stubove kutnje, mlade ko kap rose,
I dicne i svetle ko kraljevi s trona,
Gleda medu klasjem sa odsevom kose.
Ona snova vidi sve veceri kasne,
Kad je u kolebi svaki kut grohoto;
Vidi sva tri sina, sve likove krasne,
Ognjiste i vatru, verige i koto.
Sve vidi i cuje. I ponori tuge
Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama,
Sad koleba cuti, i sad, mesto duge,
Kao paucina svrh nje visi tama.
Skupila se celjad. Svi gledaju u nju,
Sa dubokim bolom skruseni i sveli;
I svi ovu bledu seljanku u gunju
Suzama bi svojim utesiti hteli.
No starica samo trese se i grca
I upire pogled u spomenik beo,
Svrh kog ustremljeni oro svetlomrca,
Kao da bi majku ogrejati hteo.
I dani sve teku, a mramornoj ploci
Svako jutro, rano, u pojanje petla,
Tiho mati dode, pa podize oci,
Moli se i dugo srice slova svetla.
I dok ona tako, skrusena i sama,
Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela,
I dok rana zvona zvone s tornja hrama,
Obruc zlatan drsce oko njenog cela.




SENKE
Vi, senke, sto sada po putima mojim
Urlicete kobno, ko s razboja hrti,
Ma vi bile kandze svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim!
Ne tresu me vise ostrohrte osti,
Ni jed zelen s vasih gubica sto prska;
S vama cu u kostac, pa me poput trska
U pritegu vasem prsnule mi kosti.
Ne, vas pomam nema snage da me satre,
Ja sam gore gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.
O grmenje moje zube krsi vreme,
I u njemu svaka hajka lava nade.
Jos su moje snage gorda jedra lade,
Gde prosipa zora svoje dijademe.
Micite se s puta! Iz kaljuze ove,
Gde se oreola covecnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srce lepa
Kupe se i hrle na polete nove.
Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,
Ja cu s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I ko pozar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003