Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Takva sam ja 17. 08. 2007.
Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.
Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.
Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.


Ppomena
cuj, reci cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.
Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.
Moze mi se uciniti
lepo i slatko
voleti kratko,
za jedan dan.
Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu,
predragu mi tajnu:
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucinice mi se: negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se: crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.
Ucinice mi se: negde kroz tamu
neko peva, i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.




Zla noc
O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
cute blago plaveti neba i teku.
Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.
O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.
Prica o pesniku
Sudba moja jeste cudesna:
ja sam lovac srca svoga rodjenog.
Svoje srece i bolove lakome
u slova sam okovala udesna
i redom ih pokazujem svakome.
Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kao laki na raskrscu vrg
zedji svakoj sama sam ga podnela.
O, na opsti, na sareni trg
ja sam srce svoje odnela.
Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kroz reci sam sejuci ga razne
uspavati htela svoje noci nesane,
ispuniti htela svoje zore prazne.
Ja sam htela da mi tuga presane
govoreci glasno svoju tugu.
Sebe svima prepricavajuci
u dusu sam htela navratiti
radosti nestalnu dugu.
I znam, i na onoj strani sveta,
u dan taj ili noc ili zoru prvu
kad sve ostalo bude mi svejedno,
i tada bice sve u meni zedno:
da zvezdi, da krunici cveta,
da mrskom malenom crvu,
kraj kojih smrt me bude pronela,
otvorim srce, koliko ga budem
sa obala zivota ponela.
Odgovor
Pobrala sam spokojno reci tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otici u monahe,
kao sto zbog neceg kaza.
O, veruj mi, bice i drugih staza
kojima ces pobeci od mene ti.
Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.
Ili poveruj jednog dana
kako mi dusa smeta
da imam duse,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zivota snom.
Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
sto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i ziva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.
Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za cim tvoja pesma zali,
bilo bi tek za dah casa,
pa vecnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nista ipak bi moralo
sve da utalasa.
Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzni
u moj kraj;
i znaj, i san i covek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nista nema toliku moc
da vecno traje.
Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.
I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.




Vreme
Sve kraj nas:
i oni zraci sto mekotu oblaka zlate,
i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna,
odnosi sobom moje sate.
A podmuklo vreme cini se da stoji,
zarobljeno u svetlosti dugu
ili u drhtanje magli:
kao da talasa u krugu;
a ono unepovrat nagli.
Kroz radosti sto obale zivota zlate,
kroz sumorne reci ove,
kroz cutanje, kroz smeh, i suze, i snove
otice i odnosi mrtve sate,
kao voda lisce suvo.
A perfidno je i pretvara se kao
da nepomicno nad zemljom sanja
mirisno u kruni cveta,
razgovorno u spletu granja,
isto koje i davno svenulih leta.
Medjutim otice u vodi sto talasa,
odlece u tica letu,
odleprsava u susnju granja,
sahne s mirisom u cvetu.
I nikad ne mozemo uhvatiti skute
nijednom nasem casu,
ma koliko da nam ruke porastu:
oni ce odleteti iznad nas
na kakvom oblaku mekom,
prominuti uz zvezdu, uz lastu.
Pa ce bolovi i radosti znate,
misao kakva sumorna
i pogled oka tvog umorna
odneti moje poslednje sate.
A sve ce biti kako je i bilo,
i podmuklo vreme cinice se da stoji.
Svejedno mi je
Ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.
Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprsa u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.
I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i zivot cudno zavolelo.
Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja zivot volim.
I u tezak dan meni je dosta
za srce vreli makov cvet,
za oko blistav tica let,
za dusu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom cemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet,
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tuzno biva.
O, svi mi sto slucajno zajedno
gledamo neba lepotu.
I znam, u novom zivotu
zaboravicemo ovaj zemlje kraj
i necemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.
Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
jer proci cu ja,
a proci ce i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proci cu ja,
a proci ce i vecno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.
Proci cu ja,
a proci ce i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proci cu ja,
a proci ce i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.
Proci cu ja,
a proci ce i sve sto sam
mimogred ili duboko volela;
proci ce sve,
a proci cu i ja, mada me je bolela
dusa nasih neizbezna sudbina.
Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
Znam, jednom na sve zaboravicu.
Sve sto se ovde zbilo
ponoviti se nece tamo
gde bez kraja boravicu.
Znam, sa svojom krtom stabljikom
duse moje bela cvast,
i moja beskrajna zelja
za zivotom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuce u tamu.
Znam, tad zaboravicu
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu.
Na kraju bice opet jedno isto
Kad pomislim da ce kao pene nestati
i hridi ove, gde se jutros moja tuga
mesa sa gorkim mirisom pelena,
kuda cu minuti ja kao svila zracna
samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.
Kad pomislim da je sve ovo sto me boli,
i vecno tako se cini, samo senka nestalna;
i da ce i more ovo, i zvezdu, i planinu sneznu
odneti vreme kao i coveka,
i suzu njegovu zemaljsku i radost neznu:
Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
i vecito na njemu ostala,
ne trazeci nicemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju bice opet jedno isto
sve, ma cime se ispunio vek.
I sto bih, onda, cinila ma sta
da mi radost dodje ili tuga prestane,
kada sam proleca jednog u maju postala
samo zato da me opet nestane.
Opravdanje
Srce moje misli vecito
neku tuznu misao.
I ma sta sa mnom bilo:
budem li kome postala
zena verna,
ili dragana cija,
ili ma sta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li dusa moja sveto sediste
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno srediste
svih neznosti,
ti mene uvek voli:
Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino boli.
I ma cega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku srecu srca svog
tudjim bolom kupila;
budem li katkad prastala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
vec davno iskupila,
znaj da sam vec davno
zbog svega ispastala,
i uvek mi oprosti:
Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino zalosti.
Ja i ja
O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeci od sebe.
Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz sume,
razgrnula livadi nedra.
U zivot bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pruzala.
Sa strascu bih se pozurila:
da vidim u zivotu kako je,
dusa necija ako je
za radost stvorena.
Jer od rodjenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja vecno sumorna.
A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noc letele,
kad je lisce tiho opadalo;
kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari dusi smetale.
Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.
Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u sumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni caska me nije ostavljala.
Znam, umrecu i ostaricu;
a nju uvek mladu,
uvek zednu bolova
na zemlji ostavicu.



Copyright BONI Drenik d.o.o 2003