Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 NITI LJUBAVI 17. 08. 2007.
Razgovarati sa Đorđem Balaševićem nije baš lako. Novinar je omeđen kratkim vremenom, a on ume lukavo da izbegava odgovore na pitanja koja najviše zanimaju široke narodne mase, dakle, o intimnom životu...Zahvaljujući svom dugogodišnjem iskustvu, odgovara na nepostavljena pitanja da bi «isterao svoje», a opet- profesionalan je i iskren do kraja.
I normalan. U smislu prirodan, jednostavan muškarac koji je uvek, a i danas, tražio «ravnotežu među zvezdama», bio i ostao autentičan, ponekad lukav, ali samo do granice kojom štiti onu tananu i prozirnu auru koja čuva njegova osećanja od potpune ogoljenosti. Jer, on je čovek koji je pustio da hiljade ljudi uđe u njegov šesnaesterac- u njegovo srce i dušu. I većina njih ispreplela je svoje niti ljubavi sa njegovim.

U vašoj ljubavnoj knjizi «Jedan od onih života» rekli ste da je strašno biti star, a »još strašnije kad ostariš mlad».Vi ste kao mlad čovek bili očigledno «iskusan starac». Koliko je to za vas bilo dobro a koliko loše?
Iskustvo lutanja svemirom pojavi se u nekim mojim pesmama. Nekad se te pesme jednostavno sklope, bez ikakvog objašnjenja. Pesmu o Vasi Ladačkom napisao sam kada sam imao samo devetnaest godina, «Neki novi klinci»- kada još nisam imao svoje klince, «Slovensku», sa svim prikrivenim porukama, napisao sam u vreme kada sam razmišljao koju ću devojku sresti u piceriji ili koji ću auto kupiti ako na ploči zaradim neku kintu.
Kada sam napisao «Samo da rata ne bude», moji bliski prijatelji nazvali su me vešcem. I meni je to delovalo apstraktno. Na pamet mi nije padao stvarni rat. Postojao je neki predosećaj, instinkt koji me je na to pripremao. To su neobjašnjive stvari. To su sigurno neke čestice prašine koje sam pokupio na svojim putovanjima kroz ko zna koja vremena.

Kako je nastala pesma «D-mol?
Ja sam prikriveni depresivac. Jednom sam rekao: «Danas sam ruski naštiman»- izraz koji se danas retko koristi a opisuje tužno i čežnjivo raspoloženje- «danas sam u nekom molu, ali ne u «g», već u tamnoplavom d-molu». To se dešava u nekim trenucima čežnje za nekom osobom koja u tom trenutku uopšte ne mora da bude daleko. Mojoj ženi Olji rekao sam: «Ne moram da odem u Australiju pa da odande čeznem za tobom. To može da se desi i kad si na pijaci, a nekada se dešava dok samo spavaš.» Dakle, «D- mol» je pesma o čežnji i iako se ta reč nigde u pesmi ne pominje, na koncertima se svi čežnjivi odmah jave.

Šta cenite kod žene?
Imam stariju sestru, i kada sam bio u drugom gimnazije roditelji su mi rekli jednu rečenicu koja je odredila moj stav prema ženama:»Nemoj nikada da govoriš o devojkama onako kako ne bi voleo da drugi pričaju o tvojoj sestri.! Čini mi se da sam, na neki način, feminista, jer mislim da su žene bolja bića od nas muškaraca. Ceo svet bi izgledao drugačije kada bi žene vladale. Lepota koju poštujem kod žene je vanvremenska. To je unutrašnja, duhovna lepota. Imao sam sreću da sam u životu upravo sreo jednu takvu ženu, mada mi je to ponekad smetalo u odnosima sa čaršijom i javnošću. Olja ima tu vrstu plemenite lepote, spoj unutrašnje i spoljašnje, što mi je pomoglo u najtežim trenucima života.

Šta su vaše ćerke od vas, kao oca i poznatog umetnika, dobile a šta izgubile?
Mislim da nisu izgubile mnogo u smislu mog odsustvovanja od kuće. Zbog porodice nikada nisam želeo da pravim velike i duge turneje. Mi smo mala porodica i neko je uvek morao da bude u kući. Olja i ja nikada nismo nismo mogli «pošteno» da se posvađamo jer smo svakodnevno morali da se obraćamo jedno drugom da bi smo se dogovorili: «Hoćeš li ti sutra sačekati dete pred školom?» Trudio sam se zaista da im uvek budem pri ruci na svim njihovim skretnicama i raskršćima. Kao i svi roditelji, imam utisak da su prebrzo porasle i da sam mogao više biti s njima. To se vidi kada uporedim moj očinski odnos prema njima i prema petogodišnjem Aleksi. Mada se ponekad teže sagnem ili potrčim za njim, imati malo dete u mojim godinama divna je stvar jer više nemam onih ambicija koje su nekada oduzimale dosta vremena i imam više strpljenja.

LAŽNA SKROMNOST
Vi ste mudar i osetljiv čovek koji je uvek živeo i živi normalnim životom. To je prilično nespojivo sa estradom. Da li ste, u nekom trenutku, rešili da odustanete od ovog posla?
Svi moji pokušaji da ostanem normalan, da ne zloupotrebim popularnost koja donosi privilegije, tumačeni su kao lažna skromnost. Kad pogledam unazad, vidim da nikoga nisam zavitlavao niti kome ostao dužan; savest mi je čista i zato sebe smatram dobrim čovekom. Postoji veliki broj ljudi koji su ultraneprijateljski raspoloženi prema meni i svaki moj nastup prate s nekontrolisanom zlobom. Zato sam nekoliko puta bio u situaciji da kažem: «Dosta mi je svega»» Nikada nisam «svojim velikim crvenim automobilom», zveckajući gomilom ključeva, niti bilo kojim drugim znacima «važniranja», upadao u oči.
Po nečijem «pravilu», ne mogu da napravim koncert u beogradskom Centru «Sava» i da se sutradan pojavim na novosadskoj pijaci na biciklu! Moja mlađa ćerka kaže da je to moja greška:»Treba da budeš na svojoj visini i nemoj silaziti dole jer te niko neće milovati.»

Već dugo ste u nekim «pregovorima» sa čaršijom...
Poneki ljudi žele da nađu izgovor za svoje neuspehe. Kada se malo izdigneš iznad njih, onda počnu da te omalovažavaju, osporavaju: Jeste da lepo piše pesme, al' je privatno totalno puk' o, deca su mi narkomani, žena ga vara sa jednim tipom od dvadeset godina, impotentan je i neviđena stipsa za lovu! Meni je veoma žao što tako govore i pokušao sam da, koliko mogu, zaštitim svoju porodicu od svih ti laži.
Mogu da tvrdim da smo mi uvek živeli i živimo toliko jednostavno i prirodno da nikada nije bilo prostora za neki trač ili intrigu. Sto puta smo bili vezani za radijatore, prebijani, izbodeni noževima: mnogo puta sam ja ginuo u saobraćajnim nesrećama. Olja je imala tešku i opasnu alrgiju, celo lice i oči su joj bili naduti, bila u izuzetno teškoj zdravstvenoj situaciji, tako da je izvršena jedna ozbiljna operacija. Oni koji imaju alergiju znaju šta to znači. Odmah je krenula priča da sam je ja prebio, zatvorio oba oka! (Pre svega, nikada ne bih udario nijednu ženu!).

Sami ste kazali, govore to i drugi, da ste postali namćorasti. Da li je to pitanje starosti?
Nije najgore što više ne vidim najbolje ili što se teže saginjem, već što ne mogu da trpim svakojake idiote. Kad si mlad možeš da izdržiš svakojako davljenje trećerazrednih tipova. Dugo sam u ovom poslu i doživeo sam i lepe i plemenite susrete koji su me podizali, ali oko mene je bilo isuviše satelita, kojekakvih balansera koji su mi oduzimali vreme i energiju. Dao sam mnoge intervjue ljudima koji su ih propustili kroz ko zna kakve svoje prizme, u neke prosečne, osrednje stvari. Ipak, mislim da mi novinari nisu učinili lošu stvar pišući loše o meni. Bilo je tu mnogo pozitivnih članaka koji su bili pogrešni. Zahvaljujući tome počeo sam da pišem da bih video da li je moguće da sve što ispričam i time zainteresujem ljude na koncertima zvuči suvoparno kada neko to prenese u novinama. Ali, ako je publika devojka koju neko tek tako može da otme, pa neka je vodi- ako uspe.

Da li posle toliko ispevanih pesama, kontakata sa ljudima, koncerata, i dalje mislite da postoji, kako vi to kažete u pesmi «Slovenska», «ravnoteža među zvezdama»?
Sada više nego ikad. Imao sam takozvanu krizu identiteta:»Gotovo je, prošlo, za dvadeset godina umreću, više me neće biti.» Međutim, rasčistio sam to sa zvezdama i danas, kada naiđem na neki ovozemaljski problem, neku malu gadost ili provokaciju, pogledam u zvezde i kažem:U redu je. Kapiram.! Znam koliko sam mali i znam da sam deo jedne veće priče koju još ne razumem, ali sam siguran da ću se jednoga dana otisnuti u neki drugi prostor. Nemoguće je da ovaj život počinje i završava se bez ikakvog objašnjenja. Siguran sam da me put tek čeka- u obliku neke zvezdice, iskre ili dima.

*****
Pogled u budućnost: negde u dvehiljade i nekoj, na ogromnoj sceni, osvetljenoj snažnim laserima, hiljade mladih ljudi u savršenoj harmoniji peva: «Neki novi klinci, neki novi klinci...» U tami sale ocrtava se silueta sedog gospodina čije živahne oči pomno preleću preko scene dok tiho, mekim glasom, pevuši za sebe: «Račun' o sam na vas...»
Jelena Kaličanin


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003