 Povodom stare česme
Došla si nam ipak, poznanice stara
Iz vremena davno prohujalih dana,
Iz srećne prošlosti Starog Kalendara
Kad si svakom od nas bila draga, znana.
Dugo si čamila ukraj skromnog kutka
Topčiderske porte u strpljivoj nadi
Da ćemo se opet jednog trenutka
Videti gde nekad prolazismo mladi.
Mnogi tvoji znanci iz negdašnjih dana
Nisu među živim žiteljima grada.
Ostala je samo pregršt veterana
Pognutih ramena, duhig sedih brada.
U vremenu davnih, starih srpskih nošnji,
Libadeta, bundi, biser-tepeluka,
Kroza senke gustih kestenova krošnji
Slušala si kliktaj dečjih nestašluka.
Gledala si s njima pre tol’kih dekada
Fijakere, čeze i konjske tramvaje,
Povorke litija i starih parada,
Za podvige bojne orne naraštaje.
Nizaše se dani, godine, vremena,
Menjali se ljudi, događaji, stanja,
Tištala nas mnoga životna bremena,
Rađale se priče za nova predanja.
Staviše te opet pored Moskve stare,
U kraj Terazija posve drugog lika
Da gledaš moderne, nove trotoare,
Dočaravaš sebi nov soj prolaznika.
I sad kad te tvoji poznanici sedi
Gledaju na novom, svetlijem vidiku,
Čini im se kao lik tvoj da ti bledi,
Gledajući novu, sivu prozaiku.
Jer negdašnja lica i mamljive tvari
Izčezoše kao nevidljive seni,
Kestenovo lišće i travnjaka čari,
Kao da su sudbom večno pogrebani.
Al’ ti ćeš ostati i dalje da snivaš
O prošlosti davnoj i zbivanju novom,
Da viziju novih pregnuća prizivaš,
Naraštaju novom blagim, nemim slovom.
Aleksandar Sekulić, klokotrista
|
Arhitektura
