Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 SVETI KRALj 16. 05. 2007.
1 Stefan blagočastivi

1.

U dane previsokog kralja Stefana Uroša III, koga je otac oslepeo i poslao u Grke, i koji se posle sedam godina vratio u otadžbinu da nakon čudesnog progledanja bude krunisan od Boga darovanom mu krunom kraljevstva srpskog, mene, Arbena, pozvaše da poradi hitne audijencije dođem na dvor ovog samodržavnog gospodina. Bio je sedmi jun 1330 godine Gospodnje kada je dvorski skoroteča, posle neophodne provere kroz koju je prošao kod straže na bedemima grada Kožlja, galopom dojahao pred moju kuću u podnožju tvrđave i sav zadihan i oznojena lica mi pružio crvenom vrpcom od svile obavijeno pismo sa srebrnim kraljevim pečatom.
Kraljev dvor nalazio se u Nerodimlji, dva dana jahanja od Kožlja, pa sam, da bih stigao na vreme, iste večeri spremio sve za put i sutradan ustao u ranu zoru. Poljubio sam moju ženu Milicu koja je tada bila u poodmakloj trudnoći, pa osedlah mog dobrog konja čije su bakarno crvene oči plamtele beskrajnom odanošću, i zaputih u Nerodimlju u rumenom sjaju praskozorja.
Tokom putovanja prekrasnim predelima ispresecanim uskim zemljanim stazama koje su vodile između njiva, vinograda i vodenica, u mislima sam prebirao razne pretpostavke pokušavajući da odgonetnem razlog ovog hitnog poziva, ali mi ništa, osim da se radi o vrlo važnoj stvari, nije padalo na pamet. No, računao sam da će se, šta god da je bilo u pitanju, audijencija završiti za sat-dva i da ću odmah posle toga krenuti natrag i najkasnije četvrtog dana uveče ponovo biti u Kožlju. Tada nisam ni slutio da se više nikada neću vratiti uobičajenom načinu života i da će moj rodni grad sa svojim lepim ulicama, ljupkim malim vrtovima ograđenim belim kamenim zidovima i kućama koje gledaju na ušće Pčinje u Vardar, kao i moji čestiti sugrađani u čijoj sam sredini bio srećan, ostati za mene samo uspomena koja će me otada neprestano mučiti nostalgijom i čežnjom za povratkom.
Posle jednog kratkog predaha u Skoplju stigao sam pred dvor i javio se stražarima na bedemu, a oni tu vest povicima preneše u unutrašnjost dvora. Kapija se ubrzo otvorila i na njoj se pojaviše dvojca mladih dvorana duge kose srezane nad čelom, u odelima svetlih boja i raskošnih ornamenata. Priđoše mi i uz ljubazne osmehe poželeše dobrodošlicu, i pošto se pobrinuše za mog konja, žurno me povedoše prema palati. Ispred dvokrilnih, gvožđem okovanih vrata glavnog ulaza četvorica vojnika sa kacigama na glavama i ruku položenih na drške svojih mačeva mrko me pogledaše dok sam prolazio pokraj njih.
Prisustvo jakog vojnog obezbeđenja nije me iznenadilo jer se sa velikom pouzdanošćuu moglo dovesti u vezu sa poslednjim spoljnopolitičkim zapletom na istoku, zapletom na koji ću se ovde kratko osvrnuti. U njegovoj pozadini, naime, nalazila se upravo tih dana obelodanjena, dugo skrivana namera bugarskog cara Mihajla Šišmanića da zbog neslaganja naravi i velikih razlika u pogledima na život, kako se u Trnovu zvanično govorilo, raskine brak sa kraljevom sestrom Anom-Nedom i uzme sebi ženu od carskog plemena a roda i naroda grčkog, to jest, kći Mihajla IX Paleologa, udovicu ranijeg bugarskog cara Svetosava. To je za kralja bila velika uvreda, ali on uprkos gnevnom navaljivanju najuticajnije vlastele nije bio spreman da na nju, prema važećim običajima u međunarodnim odnosima, odgovori vojnim merama, pa je negde u oktobru mesecu 1329 godine u Trnovo poslao mirovnu misiju sa zadatkom da, osim poruke dobre volje, bugarskom caru ponese i mnoge lepe darove. Na čelu tog poslanstva nalazio se niko drugi do preosvećeni Danilo, moćni i pomalo sujetni arhiepiskop setnog pogleda i duge, kao sneg bele brade, za koga se u narodu govorilo da veliku veštinu i razumnu mudrost ima u srcu svome da veća sa carevima. Ali iako je bio primljen sa najvišim državnim počastima, raskošno i sa puno velegradske učtivosti – zapravo jednim vidom malograđanske razmetljivosti kojim su Bugari nespretno nastojali da podražavaju dvorsku etikeciju Vizantinaca – i, iako je još istog dana od bugarskog cara dobio svečana uveravanja da mu je više nego do bilo čega drugog na svetu stalo do dobrih odnosa sa njegovim dragim šurakom, mnogopoštovanim srpskim kraljem Stefanom, Danilo se u zemlju sa tog putovanja nije vratio sa povoljnim izveštajem. On je, naime, procenio da car neće odustati od svoje sporne i za kralja veoma uvredljive namere, jer je kao iskusni diplomata pun ljubaznosti i čovek na svom mestu bio duboko uveren da ovaj mirovnu inicijativu gospodina kralja tumači kao znak njegove slabosti i da izmišljenim razlozima intimne prirode samo traži casus belli. A nije potrebno da se čovek naročito dobro razume u politiku da bi se sa Danilovom procenom složio. Poslanstvo velikih nada završilo se velikim razočaranjem, i tako je onda i naredna, 1330 godina, nastavila da nad našu zemlju nadnosi lik pun ozbiljnih pretnji.
Već u martu je bilo savim jasno da je odluka o proterivanju carice Ane-Nede sa bugaskog dvora svršena stvar, a kada je ona već narednog meseca sprovedena u delo, car Mihjalo se, ne gubeći vreme, sastao sa bratom Belaurom, Basarabom Ivankom, tastom Aleksandra cara, susedno živućim Tatarima, Gospodstvom Jaškim i drugom gospodom, te sa njima postigao dogovor da se u cilju osvajanja i porobljavanja srpske zemlje stupi u savez sa njegovim novim šurakom, grčkim carem Andronikom III. Kralj se pokajao što je slao poslanike i darove, ali se uprkos mnogim razlozima koji tome više nisu govorili u prilog, ipak odlučio za još jednu mirovnu misiju. Ovoga puta poslanstvo caru Mihajlu predaje kraljevo nimalo ljubazno pismo u kome on oštro osuđuje cara što je, kako u pismu stoji, u društvu lepih žena i uz pesmu, svirku i razuzdan smeh, seo sa svojim rođacima i prijateljima za sjajnu i bogatu trpezu i za njom se, jedući i pijući preko svake mere, dogovorio da sa mnogim narodima krene na zemlju njegovog otačastva i u ratu sa njegovim kraljevstvom preotme srpsku zemlju. Dalje mu je u istom stilu zamerao na otvorenoj provokaciji kada je posle ručka svoje goste poveo u lov do same srpske granice i tu onda načino lovačke časti potpuno lišeni pokolj nevine divljači. I pošto mu je na taj način stavio do znanja da je dobro upućen u njegove ujdurme, u njegove nedostojne navike, njegovu nazajažljivost i svu njegovu neizmernu gramzivost koja je, uz uobičajeno bugarsko hvalisanje stvarala jednu zaista ružnu sliku o tom carstvu, kralj je svoje obraćanje caru završio ovim rečima: Dođi, dakle, u razum istinite Hristove ljubavi i odvrati se od gneva jarosti svoje; povrati se ka pređašnjoj ljubavi koju si imao ka mojim roditeljima, da je sačuvaš i sa mnom.
Ali ovoga puta su članovi mirovne misije imali ovlašćenje da uz pomoć mita od svojih bugarskih prijatelja i poznanika dobiju neformalna obaveštenja o snazi neprijatelja, vojnom sastavu i namerama, i oni se u zemlju vraćaju sa informacijama koje su kralja najzad opomenule da je nastupio poslednji čas da i sam otpočne opsežne pripreme za rat. I tako je on zajedno sa svojim sinom, mladim kraljem Dušanom, o kome će uskoro biti više reči, počeo da prikuplja ratni materijal i postepeno grupiše trupe na Dobrič Polju, gde se očekivao odsudni sukob sa vojskom bugarskog cara. A istovremeno je preko svog dubrovačkog poverenika Junija Lukarevića vrbovao najamnike Katalanske kompanije koja je, prema saznanjima do kojih sam došao neposredno pre polaska iz Kožlja, deo svojih trupa lađama već bila prebacila u Opštinu grada Dubrovnika. Ali s obzirom na okolnost da je neprijatelj još uvek bio daleko i da do ovog časa, koliko je barem meni bilo poznato, nije bilo vesti o pokretima Mihajlovih trupa, prisustvo velikog broja do zuba naoružanih vojnika na ulazu u palatu i drugim mestima u unutrašnjosti dvora najzad me pokoleba, i ja se u sebi zapitah šta bi tome mogao biti pravi razlog.
Tada sam u brzom hodu sa svojim raskošno odevenim pratiocima već prolazio dugačkim hodnikom sa stubovima od belog i ružičastog mramora koji je vodio prema sali za prijeme, a ispred njenih velikih dvokrilnih vrata ponovo nas je dočekala straža. Ona ih na znak mojih pratilaca odmah otvori, i ja uđoh u prostranu dvoranu prekrivenu i zastrtu svilenim i zlatnim brokatom, i ugledah kralja koji je sedeo na uzdignutom prestolu sa naslonjačima za ruke, ukrašenim figurama lavova pitomih pogleda. Na sebi je imao purpurno odelo sa žutim dvoglavim orlovima i belim bisernim krugovima, dok mu stopala u mekim atlasnim cipelama počivahu na zlatnim gajtanima obrubljenom jastuku ukrašenom dvoglavim orlom, iz čijih su širom otvorenih kljunova provirivali jezici oštri kao u zmije.
Pored njega je, ruku smerno prekrštenih na krilu, sedeo dvorski duhovnik kir Nikodim i nekako odsutno gledao preda se. Odmah do njih, upravo tih dana naimenovani dečanski iguman kir Arsenije, delio je vrlo neudoban položaj sa malim zborom odabranih monaha koji su sedeli stešnjeni jedni uz druge na vrlo uzanoj drvenoj klupi. Od velikaša tu su bili samo veliki sluga Ivaniš, mladi i nesvakidašnjom lepotom ukrašeni čelnik Jovan Oliver, dvorski upravnik Bista, sudija Bogdan, Dmitar kaznac, tepčija Mišljen i stari Milutinov vojvoda Novak Grebostrek, koji je tada imao preko šezdeset godina, ali je još uvek bio naočit i veoma snažan čovek i vojskovođa od velikog ugleda. Ali niko od blagovernih članova svete porodice nije bio prisutan, čak je i kraljičin presto bio upražnjen, i u celoj atmosferi osećala se neka preteća oštrina i mučna napetost.
I pošto padoh ničice pred kralja poklonivši se do zemlje, čuh kako mi božanstveni taj muž, samodržac Stefan blagočastivi, naređuje da ustanem i priđem bliže; i tako se nađoh oči u oči sa čukun-unukom prvog i svetog vladara Simeona Nemanje, zaštitnikom sveg srpskog roda. Imao je dugu, prosedu bradu, pune guste brkove, visoko, koso čelo i, ispod isto tako gustih obrva, sive, skoro slepe oči krotke kao u pčele; i on me njima brižno pogleda pošto mu pristupih, te prozbori:
«Ti si, znači, satnik Arben, Hreljin dvorski načelnik. Po majci si rodom Grk, a po ocu Srbin, je li tako?»
«Tvoj sluga u svakom dobru ka Gospodu», odgovorih glasom koji malo zadrhta. A kralj nastavi:
«Kažu mi da si vičan čitanju i pisanju i lepo obrazovan čovek, da dobro govoriš grčki i latinski i da si kadar da od početka otkrivaš svršetak i unapred javljaš ono što se još nije zbilo.»
«Ko je pomno zavirio u prošlost», odgovorih, «taj sa velikom verovatnoćom može pogoditi šta će se dogoditi u budućnosti.»
«Znači li to», nastavi kralj, «da si pročitao sve starostavne knjige, žitija prastara drevnih careva, stare pomenike, listine i natpise sa svetih grobova i letopise prohujalih naroda?»
«Ne baš sve», ogradih se neophodnom skromnošću, a kralj zatim reče:
«Čujem i da si zvezdoznalac i da umeš da čitaš i proroičeš tok stvari po zvezdama.»
«Samo ponekad, gospodaru, i to pre svega zabave radi», odgovorih osetivši opsanost, «ja gledajući u zvezde bacim pogled van sadašnjice.»
Brzim pogledom preletoh preko lica sveštenika, ali mi njihovi izrazi ne odadoše kakav je utisak na njih ostavio moj odgovor; a kralj u međuvremenu nastavi:
«Ali tu se izgleda još uvek ne iscrpljuje mera tvog talenta. Rekli su mi da umeš da sastavljaš vrlo lepe stihove i da u samoći i tišini gluvih časova pišeš pesme koje su postale omiljene u narodu.»
Potvrdih tiho i pognute glave, nakon čega kralj, pošto me upita znam li sve svoje pesme napamet, zažele da jednu od njih čuje. I ja pred kraljem i njegovim velikodostojnicima, zatvarajući povremeno oči i klimajući glavom, izrecitovah pesmu pod nazivom Kako je sveti Arhanđeo pobedio srebrnoga boga, u kojoj je bila reč o tome kako je Blažena Marija došla kod svetitelja Ilije, Petra, Jovana i Nikole da ih izvesti o bezakonju u srpskoj zemlji. Na šta joj oni uz znakove zgražavanja obećaše da će moliti Boga da im dade ključe od nebesa da zatvore sedam nebesa, da udare pečat na oblake: da ne padne dažda iz oblaka, plaha dažda, niti rosa tiha, niti noću sjajna mesečina, da ne padne za tri godinice; da ne rodi vino ni pšenica, ni za crkvu časna liturgija. Slika užasa trogodišnje pokore koja tome sledi je zbog obilja tragičnog patosa i teških izraza poput: od suše ispucala zemlja koja guta žive ljude, kobne bolesti koje more staro i mlado, i td., ispala možda malo prejaka, ali je zato bila ublažena blještavo trijumfalnom scenom raspleta, u kojoj pobožnom katarzom preobraćeni narod slavi predivnu pobedu sveopšteg pokajanja, dok se jedan posve razdragani glas podiže iz gomile da sa uzvišenim ushićenjem izgovori završne stihove: Bože mili, na svemu tebi hvala! Što je bilo, više da ne bude!
Kada sam pesmu izrecitovao do kraja, kralj je morao da podigne ruku kako bi umirio žagor oduševljenja, a onda je pred skupom izjavio da moja pesma mnogo toga kazuje i da on ne može da se uzdrži a da o njoj odmah ne izrekne svoj sud. I reče da se njemu čini da je izvaredna, da je jezik doduše pomalo grub i sirov a i sama pesma možda malo previše prostodušna i za mrvičak jedan prenaivna, no, da je, ako on to dobro shvata, meni i bila namera da podražavanjem govora prostog naroda svoju misao učinim što bližom narodnom osećanju.
Posle kraljeve pohvale i ostali pohitaše da izraze svoje divljenje. Prvi je ustao stari vojvoda Grebostrek i zapanjio me oštroumnošću svojih zapažanja i širinom svojih pogleda na umetnost.
«To je izvanredno pesničko delo», rekao je on. «Lišeno je patosa, glume, scene, dekoracije i kulisa, i odlikuje se snažnim doživljajem srpske zemlje i života u njoj. Osenčeno je zrelom i proverenom sentencom i pruža dragocenu priliku za razmišljanje o problemima našeg doba, o politici, o duhovnom napretku naroda i drugim pitanjima.»
On mi onda uputi čestitke i ponovo sede, a posle njega reč uze kir Nikodim, koji je takođe veoma lepo govorio o mojoj pesmi. Rekao je da na meni vidi dar proroštva, i pošto je priznao da ga moja smelost i vera u Boga zadivljuju i pomalo užasavaju, zaključio je da se prvi put otkada Konstantin filozof i brat njegov Metodije prevedoše svete knjige s grčkog jezika na srpski, u nas pojavljuje pesma koja sa svojim vrlo dubokim filozofskim određenjem čini veliki zaokret našeg pesništva u pravcu jednog smelijeg, slobodnijeg i muževnijeg poimanja života i stvarnosti. I on blagoslovi moj poetski dar koji ja primih sa dužnim poštovanjem i pobožnom zahvalnošću, a posle njega se oglasi čelnik Jovan Oliver.
«Nema nikakve sumnje», rekao je on, «da je našem pesniku pošlo za rukom da sa strašću istinskog stvaraoca oživi davno prošlo vreme i na bogougodan način spoji ono što je predanjem stečeno sa onim što je napredno i što će tek doneti vreme koje dolazi. Verujem da je kraljevina u njemu dobila najuzvišenijeg pesnika kojeg je do sada imala, pesnika hrišćanske ljubavi, slobode i vere u novo pokolenje koje će, naoružano istinitim pokajanjem, ostvariti načela pravde.»
Dok je Jovan Oliver još govorio, kralj se uzvrpoljio na svom prestolu jer je, kako se odmah pošto je ovaj završio pokazalo, bio nestrpljiv da prisutne upita:
«Da li bismo onda mogli da se složimo sa ocenom da je Arben naš prvi pravi narodni pesnik?»
Tada progovoriše i oni koji su to tog trenutka bili uzdražni.
«Možda naš pesnik misli», bile su reči kojima mi se uz kraljevo dopuštenje obratio veliki sluga Ivaniš, «da je to isuviše uvredljivo za njegovo aristokratsko uverenje o njegovoj predodređenosti za uzvišena dela nedostupna ljudskom stadu koje ne mari za ideale mudrosti, pravednosti i pobožnosti i koje, najzad, uopšte i nema visokih duhovnih težnji?»
«Naprotiv», odgovorio sam gledajući ga pravo u oči. «Moja jedina namera je da se, podučavajući ga, vratim među narod zdrav i pametan.»
Na šta se on podrugljivo osmehnu, a kralj se naže prema meni i ponovo se oglasi da zaključi:
«Zahvalni smo ti, Arbene, što si nam izrecitovao svoju izvenrednu pesmu. Ali, kao što i sam znaš, sada nije vreme za poeziju i svakako ti je jasno da se nismo u Bogu sabrali da slušamo tvoje stihove i divimo im se, mada smo, evo, ipak za to izdvojili malo vremena.»
I posle kratke stanke kojom mi je davao priliku da na to klimnem glavom i nadivim se setlucavim niskama bisera koji se spuštahu sa kupaste krune na njegovoj svečasnoj glavi, on nastavi:
«Svakako ti je, dok si dolazio, palo u oči da je straža na dvoru udvostručena?»
«Jeste», odgovorih, «i otada se neprestano u sebi pitam šta bi tome mogao biti razlog.»
Tad kraljeva glava odjednom sva upade u ramena i guste veđe sastaviše mu se gnevno; pogled mu postade oštar a lice poprimi izraz ogorčenja. To više nije bio onaj krotki i smerni starac koji me je s očinskom blagošću u glasu pozvao da mu priđem, i on prozbori kroz uzdisaje:
«Užasan zločin dogodio juče u palati. U rano jutro, dok je spremajući se da i toga dana časno obavlja svoju dužost brijao svoje plemenito lice, ubijen je dijak Rajko. Ubica je neopažen ušao u njegovu sobu, oteo mu britvu i potom mu njome prerezao grkljan. Ni posle najpažljivije i odmah izvršene istrage nije se moglo utvrditi kako je neopažen ušao u sobu svoje žrtve, a još manje kako je posle izvršenog zločina uspeo da nestane bez traga.»
Kraljeve reči me zgranuše. To što se zbilo prosto me je porazilo. I dok sam zaprepašćeno piljio u kralja, začuh šapat monaha koji se na brzinu pomoliše za pokoj duše ubijenog dijaka, ali amin niko od prisutnih posle toga nije bio u stanju da izgovori.
«Elem», nastavi kralj zamišljeno gladeći bradu, «s obzirom na to da si dobro upućen u način rada, ti ćeš, Arbene, zauzeti mesto koje je Rajkovom tragičnom smrću ostalo upražnjeno.»
Sledih se od užasa, pomislivši: Ako je Rajko ubijen juče, a meni poziv da dođem na dvor bio uručen pre četiri dana, onda žurba da budem imenovan dijakom svakako nije mogla biti posledica iznenadne smrti mog prethodnika, već pre rezultat nekog ranijeg kraljevog dogovora sa vlastelom o smeni na tom visokom mestu.
U želji da me ta čaša mimoiđe požurih da podsetim kralja da sam samo pesnik i kao takav stvoren da budem privatan čovek, i tome sam, uz priznanje da nikako ne bih mogao da zamislim da me sudbina uplete u državnu upravu i čak počastvuje bliskošću sa kraljevskom porodicom, dodao molbu da na to mesto postavi nekog drugog.
Dvoranom se razleže smeh. Svi, pa čak i monasi na čelu sa kir Arsenijem, nasmejaše se. Ni sam kralj se ne uzdrža a da se ne osmehne. Ali bio je to neki čudan i usiljen osmeh, i on na moju molbu odgovori obraćajući se svima:
«Nevolja je sa skromnim ljudima što njih naprosto morate stalno da nagovarate i bodrite, jer nemaju smelosti da zagrizu čak ni u poslove kojima su savršeno dorasli.»
Na šta sa kraljevim dopuštenjem dvorski načelnik Bista primeti:
«Stoji i to da kada je neko skroman za to uvek ima dobre razloge. Na to se možete osloniti.»
Kralj pređe preko njegove primedbe, pa nastavi pomno me i pomalo prekorno posmatrajući:
«Danas, kada se državni poslovi i nadležnosti razgranavaju i nailaze na teškoće o kojima se ranije nije ni sanjalo, takvo izvinjenje je poslednje što želim da čujem od onoga koga pozovem da dvoru stavi na raspolaganje svoje sposobnosti. Niko sa talentom i izuzetnim sposobnostima ne bi smeo ni da pomisli da bi mogao izbeći odgovornost koja proizilazi iz dužnosti da se služi državi. I ne radi se tu samo o mom ličnom stavu. Takvo gledište nalaže mi pre svega otačaski običaj po kome se u državi prepodobnog oca Simeona i svetoga kir Save svako postavlja na ono mesto na kome svojim sposobnostima može najviše koristiti sebi i njoj, a ja nikako ne bih bio dobar kralj niti bih smeo da se nazivam naslednikom svojih svetih praroditelja i roditelja, kada ne bih umeo da svakoga procenim i upotrebim prema njegovim darovima i sposobnostima. Držeći se dakle tog načela, oglašavam da si od ovoga časa primio sva prava i dužnosti dijaka. Osim poslova koje si obavljao na Hreljinom dvoru, počev od pripremanja pergamenta, mastila i svilene vrpce, do pisanja povelja i stavljanja pečata, imaćeš dužnost da primaš, prevodiš i arhiviraš strane povelje za koje ćeš biti neposredno odgovoran, a uz to ćeš obavljati i sve ostale poslove po mom i nalogu logoteta i protovestijara.»
I odmah naredi Bisti da se izda pismeno rešenje o mom postavljenju.
To me konačno uveri da je sve do tančina bilo predviđeno i da ću, primajući počast koju nisam tražio, ovaj pehar morati da ispijem do dna, pri čemu me je najviše mučilo to što ću morati da ostavim po strani svoj književni posao i pređem na sudske sporove, povelje, mirovne i trgovinske ugovore, seoske međe i pasišta. Ali nekako sam duboko u duši osećao da mogu sa nekom vrstom prirodne izvesnosti da računam s tim da će se i pored ovog obrta u mom životu njegov osnovni srećni karakter ipak održati i potvrditi u okolnostima koje su mi u početku presekle dah. I sa tim mislima padoh ničice pred kralja i zakleh mu se na beskrajnu podaničku vernost.
Utom se u predvorju začu neko komešanje, a sedećeg trenutka vrata se širom otvoriše i u dvoranu ukroči kraljica Marija lica obasjana čudesnom lepotom. Njene crte nosile su na sebi pečat jedne upravo grčke pravilnosti, pa ipak to nisu bile oštre crte; ublažavala ih je sentimentalnost koja ih je prekrivala poput nekog bolnog, prozračnog vela, a njena divna, kestenjasta kosa, na razdeljak očešljana, bila je skupljena i pokrivena krunom ukrašenom dragim kamenjem. Oči joj nisu bile blistave i sjaj im je bio pomalo prigušen, te pomislih u svom srcu da su njihov žar možda ugasile mnoge suze kada je saznala da će je car grčki Andronik dati poluslepom i mnogo starijem vladaru jedne zabačane seljačke zemlje u kojoj po uvreženom mišljenju Romeja vladaju nerad i grubost svake vrste.
Plemenita gospa pozdravi prisutne u dvorani i sede pored kralja, a onda spusti na mene znatiželjan pogled svojih setnih očiju i ljupkim glasom upita:
«Novi pisar?»
Kralj se naže prema njoj i odgovori joj polušapatom:
«To je jedan izvanredni pesnik i okušani vojnik koji će na današnji dan svoj dvostruki poziv ukrasiti i trećim - časnim dijačkim zvanjem.»
«Divno!», primeti ona sa ushićenjem. «Jer ne upotrebiti genijalnog čoveka na mestu na kome on može da razvije svoje izvanredne talente, značilo bi zloupotrebiti ga.»
Zatim su se kralj i kraljica naizmenično raspitivali za moje roditelje, za moje poreklo i rodoslov, te na kraju jesam li oženjen i imam li sa ženom svojom Bogom danu dečicu slatku. Slušali su me sa pažnjom i pokatkad bi sa uvažavanjem zaklimali glavama, a kada sam na kraju pomenuo našeg slugu Šišu, kralj se trže i upade mi u reč:
«Čekaj, nije li to jedan suvonjav i pogrbljen čovek više poznih nego srednjih godina sa dugom kozjom bradom razdeljenom u dva uvojka?»
I pošto potvrdih, kralj nastavi:
«Pa on je bio kuvar na dvoru moga oca! Spretno je rukovao kuhinjskim priborom, pripremajući uvek izvanredno ukusna jela, a naročito pačju čorbu i kolače sa medom i suvim grožđem. Ali mi, deca, bili smo nezahvalni i često smo ga vukli za njegovu kozju bradu. I sada je, kažeš, u tvojoj službi? Kako je do toga došlo?»
I ja mu ukratko ispričah kako je nakon optužbe za proneveru koju su dvorani njegovog oca izmislili kako bi prikrili vlastite novčane zloupotrebe, udaljen sa tog mesta, i kako ga je moj otac Bogdan, u to vreme starešina vojne posade dvorskog utvrđenja, primio u svoju službu pošto je nepobitno dokazao njegovu nevinost. Ali tada zanemeh primetivši da je kraljevo lice poprimilo izraz nekakve mučne sete i da je odjednom postalo staro i umorno; i istog časa sa užasom shvatih da ga je moja priča o Šišinoj sudbini podsetila na njegovu vlastitu, i zapitah se u sebi šta se stvarno dogodilo između njega i njegovog oca?
Kraljica je odmah shvatila šta se dogodilo, te istog časa blagim glasom otpusti prisutne, a kralja pozva da se zajedno kroz pobočni izlaz povuku iz dvorane. On je odmah ustao i krenuo za njom, a meni je posle toga prišao jedan od dvorskih slugu i ljubazno me pozvao da ga sledim do pisarnice smeštene u zapadnom krilu palate.
Pošto smo prošli kroz jedan dugački, polumračni hodnik, on me uvede u sasvim skromno nameštenu odaju sa stolicama, svicima i ikonom Svetog Đorđa na zidu, gde me dočeka tadašnji protovestijar Nikola. On podiže pogled sa svog stola za pisanje i usmeri ga u mom pravcu, i pošto me je pozvao da priđem i sednem preko puta njega, pokaza mi po svim propisima što ih iziskuke Zakon svetog kralja ispisani ugovor o kući u kojoj je prema kraljevoj želji i zapovesti trebalo da stanujem sa porodicom dok se ne steknu uslovi da se trajno preselim na dvor; i dade mi ga na potpis, govoreći:
«Tvoj novi dom nalazi se u podgrađu Zvečana, u Kosarinoj ulici broj 8.»
Pošto sam u međuvremenu dobro naoštrenom trskom stavio svoj potpis na ugovor, Nikola mi ga grubo istrže iz ruku pre nego što sam uspeo da ga pročitam, pa otvori jednu veliku prašnjavu knjigu i poče u nju da ga prepisuje. Ponovo je podigao pogled prema meni tek kada je završio i upozorio me da se prema zakonu, koji je po tom pitanju izričit, u svoj novi dom moram useliti najkasnije do dvadeset i drugog jula tekuće godine, jer ću u protivnom izgubiti pravo na kuću. A kada sam ga zaprepašćeno upitao kako misli da ispunim tu obavezu ako se dogodi da nas u međuvremenu napadnu Bugari, on mi je odgovorio da je Zakon Svetoga kralja i to predvideo. U slučaju hitne selidbe uslovljene novim nameštenjem ili nekim drugim razlogom od državnog interesa, objasnio mi je, zakon me oslobađa obaveze da se po vojnoj dužnosti javim na dvor dok se selidba ne obavi, mada, dodao je, meni kao oženjenom vojniku kome je supruga u blagoslovenom stanju zakon ostavlja jednu mnogo povoljniju mogućnost; naime, da se uopšte ne javim u jedinicu i ostanem kod kuće da zajedno sa ženom dočekam bebu.
«Ja tu plemenitu zakonsku mogućnost svakako neću koristiti», odgovorio sam. «Kako mogu da ostanem kod kuće dok moji drugovi ratuju za otadžbinu? Moje odsustvovanje iz jedinice izazvalo bi podozrenje i bilo bi tumačeno kao kukavičluk, pa bi mi nakon toga vlastela javno prebacivala da sam, ne mareći za bitku, napustio vojsku i ostao kući da spasem život.»
A on će na to:
«Ma ko te pita za vlastelu i njihovo prebacivanje? Kuda bi nas odvelo kada bismo obraćali pažnju na sva zlobna govorkanja kojima smo stalno izloženi usled zavisti bližnjih i nastojali da predvidimo nevolje u koje bi nas ona mogla uvaliti? Ne razmišljaj o tome, nego se ti bolje drži strogo obavezne dvorske ljubaznosti i trudi se da izbegavaš podsmešljive dosetke, a sa njima i moralnu raspuštenost i neumerenu upotrebu razuma. Obavljaj svoju dužnost, radi ono što ti se naloži, i izbegavaj da postavljaš mučna pitanja. Ako se toga budeš držao, dobro ćeš proći na dvoru. U protivnom ćeš nagrabusiti. Zapamti ovo što sam ti rekao.»
Obećah da hoću, na šta on pomirljivo klimnu glavom i zamoli me da se još malčicke strpim dok napiše pismo koje je trebalo da pokažem kefaliji grada Zvečana kada tamo stignem. Napisao ga je brzim potezima pera i potom sačekao da se mastilo osuši, a onda je od pisma načinio smotuljak i, obmotavši ga crvenom vrpcom od svile o koju je bio okačen srebrni kraljev pečat, pružio mi ga u ruke zajedno sa ugovorom o kući. Potom se rastadosmo i ja izađoh iz pisarnice pred kojom me je čekao onaj isti sluga, te sa njim krenuh preko dvorišta prema stajama da od konjušara preuzem svoju jahaću životinju.
Ali na sredini puta me sustiže Bista sa kraljevim naređenjem da se odmah vratim natrag.
Miroslav Petelin


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003