Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 PRINC VLADIMIR KARAĐORĐEVIĆ 25. 04. 2007.
Rođen je 11.marta 1964 u Londonu. Otac kraljević Andrej Karađorđević, majka Kira Melita, princeza od Lajningena. Pripada Starijoj liniji porodice Karađorđević. Starešina je grane Kraljevića Andreja. 98. na listi nasleđa prestola Velike Britanije. Njegov nadimak je Vladi.




Bezbrižno detinjstvo
Sa roditeljima, sestrom princezom Lavinijom Tatjanom i bratom princom Dimitrijem, ziveo je u Londonu, u kući u blizini Kensington parka. Sa njima su bili polubrat princ Hristivoje i polusestra, princeza Tatjana-deca kraljevića Andreja iz prvog braka sa princezom Kristom od Hesena.

-Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?
Pre razvoda mojih roditelja vodili smo idiličan život. Godine 1968. preselili smo se u Portugaliju i živeli u prelepoj kući u malom uspavanom gradu Bire. Kada smo stigli, roditelji nisu uspeli da nađu odgovarajuću kuću i zato su kupili zemljište i izgradili novu. Uspomene na ta vremena ostaće za mene najsrećniji trenuci moga detinjstva. Naučili smo portugalski jezik, išli u Englesku školu.
Ne mogu tačno da odredim kada je brak mojih roditelja počeo da se lomi. Bio sam isuviše mali da bih shvatio šta se dešava. Godine 1970. moj otac se vratio iz SAD i to je bio početak kraja. Sećam se dana kada je moj otac objavio da je našao drugu ženu i da će nas ostaviti. Tada je počela borba za naš opstanak.

-Šta se dešavalo u Vašem životu posle razvoda roditelja?
Roditelji su se razveli 1973.godine. Kada je 1975. naša finansijska situacija postala nepodnošljiva, bili smo prinuđeni da napustimo Portugal i zatražimo socijalnu pomoć u Engleskoj. Moja majka je počela da prodaje naše lično dobro, uključujući i njen nakit koji nasledila iz porodice Romanov.
Za svoj nakit dobila je samo 3% od ukupne vrednosti, što nam je omogućilo dve godine života. Posle toga majka je bila prinuđena da zatraži socijalnu pomoć. Rođena princeza dobija nedeljnu pomoć u hrani! Na nesreću, nikada nismo primili bilo kakvu pomoć od oca. Mnogo godina kasnije saznao sam da je i on imao velike finansijske probleme.




Iako su to bile najteže godine našeg života, bilo je to vreme kada sam naučio da je život mnogo više od titule i novca. S ponosom kažem da sam svaki dinar zaradio svojim radom a ne zbog posedovanja titule.


-Kako je teklo Vaše školovanje?
Imao sam sreću da pohađam vojnu školu u koju je bilo primljeno samo 500 najboljih studenata. U njoj se učilo Pomorstvo i Brodarstvo. Vreme slobodnih vikenda provodio sam na avio mitinzima, aerodromima ili u šetnji. Verujem da sam prepešačio, za vreme školovanja, razdaljinu sedam puta oko sveta! Sa najboljim drugom osnovao sam muzičku grupu. Svirali smo hevi metal. Bili smo loši, nismo imali uspeha ali smo se zato dobro zabavljali. Kako nismo imali novaca, naši instrumenti su bili lošeg kvaliteta a pojačalo u takvom stanju, bilo je opasno po život! Sto puta me je udarila struja!
U to vreme sport mi je bio stran, ali ga danas volim i smatram da je pravi ambasador mira. Upražnjavao sam skok u vis, streljaštvo i streličarstvo.

-Da li ste imali veze sa svojim ocem?
Početkom 1990.godine-moja karijera u turizmu je sjajno napredovala-desilo se nešto veoma čudno. Imao sam jako osećanje da treba odem u Ameriku i upoznam svog oca. Nisam ga video ni razgovarao s njim još od 1982.godine. Nisam mogao da izbacim iz glave njegov „glas“ koji mi govori da sve ostavim i da ga posetim. Kao da je želeo da budem pored njega! Pozvao sam ga telefonom i pitao šta misli o mojoj poseti. Bio je oduševljen. Dogovorili smo se da se sretnemo maja 1990.godine. Napustio sam Britaniju sa pomešanim osećanjima. Otac i ja smo se sjajno slagali. Njegova treća žena, princeza Eva Marija, bila je vrlo ljubazna i ostavila nas je nasamo da nadoknadimo izgubljeno vreme.

-Da li ste uspeli da, za tako kratko vreme, bolje upoznate svog oca?
Za tih nekoliko dana, otac i ja smo otvorili vrata kroz koja sam sa ponosom ušao u novi svet i život. Stigao sam kod njega 5.maja, a on je umro 7. maja. Ostavio mi je legat znanja. Upravo zbog toga sam morao da odem u Ameriku; da budem pored njega u trenutku njegove smrti i donesem odluke o svom nasledstvu i razbijem neznanje o sebi, ko sam i ko je moja porodica Karađorđević.
Bilo mi sve jasno na pogrebu mog oca, gde sam stajao, i zajedno sa sestrom i bratom plakao. Srbi su mi jasno pokazali da treba da nastavim tamo gde je moj otac stao i uz, Božju pomoć, s ponosom kažem da sam to učinio i činim to i danas.

-U jednom intervjuu za beogradske novine, rekli ste da ćete se oženiti Srpkinjom. Oženili ste Nemicu.
Ljubav ne bira nacionalnost. Upravo sam potpuno bio zaokupljen prikupljanjem humanitarne pomoći (što sam činio od početka rata u Jugoslaviji). Tada sam, 1993.godine, sreo moju sadašnju ženu, princezu Brigitu. Bio sam u misiji nabavke pomoći za Bosnu i Krajinu, a Brigita je radila u Kolu srpskih sestara u Nemčakoj. Bila je to ljubav na prvi pogled! Brigit i ja smo počeli da se viđamo i ja sam počeo da letim u Nemačku što sam češće mogao. Sećam se da smo se vozili kroz Južnu Francusku da bi pregovarali sa jednom farmaceutskom firmom koja je želela da pokloni lekove Srbima sa Kosova. Na povratku smo se zaustavili u Kanu i ja sam na tom mestu zaprosio Brigitu. Rekla je „da“ i mi smo se zvanično verili 31.12.1999.godine.

-Bili ste oženjeni ali ste i dalje živeli sami u Londonu?
Morao sam da nastavim svoj posao, a svakog drugog vikenda sam leteo avionom u Nemačku. U to vreme radio sam u londonskom metrou. Oduvek sam želeo da vozim jedan od tih vozova, ali je trebalo prvo da prođem određen kurs. Što da ne, rekao sam sebi? Prošao sam test i postao instruktor. Iako sam to činio iz zadovoljstva, bio je to ozbiljan posao i dve godine sam na tome zarađivao. Ne znam zašto, ali strašno volim da upravljam mašinama. Jednom sam položio ispit za vozača čuvenog londonskog autobusa-double decker-a. Još uvek čuvam tu dozvolu. Čini mi se da sve te dozvole čuvam kao trofeje, mada mi je najdraža letačka dozvola.
Prodao sam svoju kuću u Londonu i 2001.godine preselio u Nemačku, kada je princeza Brigita zatrudnela. Bilo mi je lakše da prebacim svoj posao u Nemačku nego da ona prebaci svoj u London. Ali, veoma smo patili kada smo izgubili našeg sina Ćirila.

-Ćime se trenitno bavite?
Imam malu ekskluzivnu klijentelu u PR službi. Moja žena i ja, pored svog posla, radimo na prikupljanju humanitarne pomoći za SrbeVolim svoj posao, ali bih voleo da se mnogo više poslovno posvetim Srbima i našem humanitarnom radu. Od gubitka sina, bili smo zauzeti raznim srpskim parohijama u Nemačkoj, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama Evrope. Zbog toga smo vrlo ponosni jer nikome nismo dužni niti ko može da nam naređuje šta da radimo. Svoje smo gazde, a ne kao neki članovi ove porodice.

-Gde bi Vam najviše odgovaralo da živite?
Da mogu, živeo bih u Srbiji. Bilo bi savršeno da živim u velikoj kući nadomak Beograda i da imam stan u gradu, zbog posla. Verujem da će jednog dana, s Božjom pomoći, to biti moguće. Volim Srbiju i, iako ima i drugih lepih zemalja na svetu, Srbija ima nešto posebno.

-Koji je najdramatičniji trenutak u Vašem životu?
Verujem da je to bio trenutak kada sam prvi put, 1991.godine, došao u Jugoslaviju. Mogao bih da napišem celu knjigu o iskustvu koje sam doživeo za mesec dana koliko sam proveo u Srbiji i Crnoj Gori. Sećam se da sam leteo prema Beogradu, preko Budimpešte, gledajući topovsku vatru nad Vukovarom. Osetio sam grč u stomaku zbog podeljenog osećanja sreće što dolazim u Srbiju i nesrećnog osećanja zbog rata koji je počeo. Takođe se sećam mog prvog susreta sa Njegovim pravosveštenstvom Pavlom i toplinu njegovog blagoslova. U tom prvom mesecu mislim da sam se sreo sa hiljadu do dve hiljade ljudi. Najviše vremena sam proveo sa princom Tomislavom sa kojim sam zajedno posetio razne delove bivše Jugoslavije.



-Opišite nam vaš svakodnevni život: gde izlazite, kako se oblačite, šta vozite i čitate...
-Moja žena i ja živimo običnim životom, pazimo na budžet, što znači da sebi ne možemo da priuštimo luksuz da imamo vikendicu na moru ili na planini. Radimo normalne poslove i zarađujemo svoj svakodnevni hleb i nemamo sponzore koji bi nam pomagali.
Odeća koju nosim je uobičajena. Volim tamna odela i raznobojne kravate. Suviše sam mator da reskiram sa isuviše šarenim kombinacijama. Kada se odmaram nosim farmerke, sportske kođulje i majice. Pošto se moja žena bavi modom, i to isključivo visokom, naučio sam dosta o materijalima pa mogu da vidim koliko su neke slavne marke lošeg kvaliteta. Ona isključivo nosi odeću koju sama kreira. Njen je brend „Couture by Princess Brigitta

Pošto radim kao PR čitam mnogo novina, kao što su Time i Newsweek. Takođe čitam bilten B92 na engleskom. Nekada sam čitao razne časopise ali je sada to za mene pravi luksuz. Morao sam da proučavam za svoje klijente razne časopise i znam da u Nemačkoj postoji 450 nedeljnih časopisa za žene!
Vozim Jaguar S. Jaguar je oduvek bio tradicija u našoj porodici. U stvari, kralj Petar II je vozio, pored drugih automobila, i Jaguar. Vozio sam i motorcikl. Danas više ne jer se moja žena strašno plaši brze vožnje. U osamnaestoj godini sam imao ozbiljnu nesreću ali me to nije zaustavilo da vozim sve novije i brže mašine. Moj zadnji motorcikl bila je Yamaha Thunderace. Kakva je to bila sjajna mašina! Nas dvoje imamo bicikle ali nikad vremena da ih vozimo. Čuče tužno u garaži. Možda, jednog dana!

(za BAZAR)
Jelena Kaličanin


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003