Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 U redu 21. 12. 2006.
Sinoć je do kasno u noć ostao sa prijateljima u kafani i jutros kad se probudio nije mogao da se seti kako je stigao kući, kako se skinuo, niti kad je legao u krevet. Sećao se samo pritiska u glavi i napora sa kojim je otvorio kapke. Promeškoljio se u krevetu, protegao i okrenuo na bok. Savio je jednu nogu u kolenu, jednu ruku stavio pod jastuk, priglio ga i nastavio da spava.
Ali, san nikako da mu dođe na oči. Položaj u kojem je ležao je bio nezgodan, pa se okrenuo na leđa, prekrstio ruke ispod glave i zagledao se u tavanicu. U sobu se probijala slaba svetlost dana. Nije znao koliko je sati. Nikad nije nosio sat. Zatvorio je oči i pridremao.
Kad se probudio već se bilo razdanilo. Obukao se, pokretima sporim i otežalim od sinoćnog provoda. Kad bi barem mogao da se seti sa kim je sve bio? I gde. Pogledao je sebe u ogledalu dok se umivao, ali kako mu se nije dopalo ono što je video, ugasio je svetlo u kupatilu i izašao.
Skuvao je jaku crnu kafu bez šećera i seo na fotelju da se malo odmori. Nije upalio televizor. Nije voleo da ga bombarduju vestima od ranog jutra. Umesto toga se zagledao kroz prozor. Grane obližnjeg drveća su se blago njihale na vetru.
Živeo je u jednoj od sporednih ulica velikog grada, u jednoj od onih u kojoj se nikad ništa značajno nije događalo. Kaldrma je na nekim mestima propala, na drugim je bila izvaljena i odnešena. Na trećem su se, pak, mestu kocke rasenile poput šava na čarapi. Svejedno je voleo ovaj sokak i u njemu rado živeo, iako su ovde sve zgrade bile trošne, iako su njeni stanovnici i dalje sušili veš u dvorištu, i držali ugalj u podrumima.
Kapci su mu bili teški. Nije mu se izlazilo napolje. Ali, posao nije mogao da čeka. Imao je klizno radno vreme, na čemu su mu svi u firmi zavideli. Ali, bio je najbolji u svom poslu. Reklame su bile njegov život. Još od malih nogu je sedeo pred televizorom i učio ih napamet, kao pesmicu.
Uzdahnuo je, odložio šoljicu na sto i ustao. Nebo je bilo sivo, bez oblaka. Mrzeo je takve dane. Nisu bili inspirativni. Uzeo je kaput i šešir sa čviluka i otvorio vrata od stana. Oblačio se u hodniku, dok je zaključavao vrata.
Nikog nije sreo na stepenicama. Izgleda da je ipak kasno ustao. Šta li je to pio sinoć, kad je toliko trom? Spustio se trošnim stepenicama, prošao uskim, mračnim hodnikom, povukao staklena vrata ukrašena kovanim gvožđem i izašao na ulicu.
I tad ga je ugledao.
Red je počinjao na vrhu ulice, ili mu se bar tako činilo i protezao se dole ka centru. Kilometrima. Pomislio je da nije i dalje pijan. Zastao je, naslonio se leđima na ulazna vrata zgrade i uhvatio se za ukrase od kovanog gvožđa. Bili su prijatno hladni i to ga malo povrati.
Pomislio je da nije u posetu došao strani diplomata, ali je odmah odbacio tu misao, jer koji bi se strani diplomata vozio ovom ulicom? Da nisu demonstracije? Ali, onda bi cela ulica bila zakrčena. Ovde su svi ljudi uredno stajali u redu.
Odvojio se polako od vrata. Poželeo je da sazna kuda su se to svi ti ljudi uputili, ali ga obuze nekakva čudna, do tad nepoznata, jeza, te se pokoleba. Kretao se polako. Red se pružao poput pijavice, presecao jednu od glavnih uica, peo se uz brdo, i nestajao dole, ka centru. Zemljomir je ubrzao korak, vodeći računa da nikog ne očeše.
Izbio je na glavnu ulicu i nije se nimalo iznenadio kad je video da je ceo saobraćaj bio obustavljen. Autobusi su stajali parkirani na trotoaru, kola su stajala na sred ulice sa vratima širom otvorenim, dok su sve trafike zjapile prazne. Okrenuo se i zapazio da su i vrata svih prodavnica u vidokrugu bila širom otvorena.
Zemljomir je zastao na trenutak, a potom odlučio da nastavi dalje. Kretao se sporije i proučavao lica ljudi. Neka su bila zabrinuta, drugima je bilo dosadno, treći su veselo čavrljali. Jedni su čitali novine, drugi su se svađali, treći su slušali muziku. Bilo je tu siromašnog sveta, musavih derana, uštogljenih poslovnih ljudi, te starih, pogurenih bakica.
I kao da ga niko nije primećivao. Kao da su svi bili zagledani u jednu tačku ispred sebe, ili zadubljeni u svoje misli. Red se, kako mu se činilo, nije pomerao. Kao da je bio zamrznut u vremenu.
Počeo je da se penje brdom. Odlučio je da se popne do samog vrha, pa ako mu se pogled sa njega ne dopadne, da se okrene i vrati kući. Nek prespava dan. Na poslu će moći i bez njega. Osećao je kako mu noge postaju sve teže, kako diše sve pliće i brže.
Stegao je revere kaputa, kako bi se zgrejao, jer ga najednom obli hladan znoj. Nabio je šešir na čelo, pognuo se i nastavio sa usponom.
Najzad je izbio na čistinu. Odavde je imao pogled na centar grada. Da je bilo sunca, video bi zgradu u kojoj je radio, a koja se nalazila na samoj obali reke, odmah do Velikog parka. Ovako je pogledom uspeo da obuhvati samo Glavnu ulicu i nekoliko okolnih kuća, koje su je, poput vernih slugu, pratile.
Red je vijugao, zanosio se, ali se nije prekidao, niti mu se video kraj. Bio je siguran da je poludeo. Dlanovi su mu bili hladni. Zavukao je ruke u džepove i prišao jednom mladiću u teksas jakni.
„Šta se dešava?’’, upitao je izlomljenim glasom. Mladić nije odreagovao. Kao da je bio zadubljen u misli. Tada Zemljomir shvati da od kad je izašao iz kuće, nije čuo ni jedan jedini zvuk izvan reda. Sve unaokolo je bilo mirno. Samo je red živeo.
„Šta to čekate?’’, upitao je malo glasnije. Mladić se prenu, okrenu svoje široko, zajapureno lice, i toplo se osmehnu.
„Smrt’’, odgovorio je, okrenuo mirno glavu i ponovo se zadubio u svoje misli.
Zemljomira preseče nešto u grudima. U glavi mu se vrtelo, osećao je kako mu se niz kičmu spušta jeza, kako se glas lomi negde duboko u njemu i preti da izleti iz grla kao urlik. Ali, umesto da jekne, da se onesvesti, da naruši mir ovog reda, samo se zanese malo i zagrcnu se.
Mladić primeti da mu je loše, istupi iz reda i pohita da ga pridrži da ne padne. Zemljomir je odmicao, bojao se da mu dozvoli da ga dodirne, jer je verovao da će ludilo koje je zahvatilo ove ljude da pređe i na njega.
Mladić ga stegnu za mišicu čeličnim stiskom i Zemljomir oseti kako mu noge klecnuše, kako mu se celo telo opušta, kao da je sva snaga iscurela iz njega. Opet mu se prispavalo. Mladić ga povuče blago ka redu i Zemljomir se poslušno pokrenu.


Tamara Lujak


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003