Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Šuma 25. 10. 2006.
Duboko u šumi, ispod stene igrali su se mala lisica i još manji zec. Njihove majke su sedele malo dalje i pričale uz čaj i poslednje kolače koji su preostali. Išli su na dalek put, još dublje u šumu.
Kod žbunja iznad stene sedeli su u krugu vuk, medved, jelen, miš i sova i razvijali taktiku povlačenja. Bili su zabrinuti i umorni. Hrane je polako nestajalo, danima nisu spavali, a neprijatelj, čovek, je nezaustavljivo grabio napred.
Odlučeno je da se ptice podele u dve grupe: jedna je trebalo da navodi ljude na pogrešan trag, a druga da vodi životinje ka središnjem delu šume, cilju putovanja.
Tamo se po predanju nalazila ogromna pećina čiji je ulaz bio dobro sakriven i poznat samo nekolicini najstarijih, a koja je bila u stanju da primi sve životinje u sebe.
Posle nekoliko dana hoda stigli su do pred ulaz u pećinu. Sitne životinje su bile preslabe da nastave dalje. Hrane je nestalo, vodu sada, kad im je čovek bio za petama, nisu mogle da traže, dok je ulazak u pećinu bio previsoko, a uspon pretežak.
Sitne životinje odlučiše da ostanu u šumi i dočekaju svoju sudbinu, ali velike životinje za to nisu htele ni da čuju: medvedi su išli prvi i pomagali ostalima, lije su na leđima nosile zečeve, vukovi su u čeljustima nosili krtice, jazavce i druge životinje, sove su nosile miševe.
Tako su se svi udobno smestili u unutrašnjost pećine. Nekoliko najmlađih vukova je pošlo da ispita pećinu. U hodnicima je vladao potpuni mrak, osećala se vlaga i memla, pa opet, vukovi se nisu bojali. Hitali su napred, ne obazirući se na ogrebanu šapu, posečenu njušku ili iskrzan rep.
Vratili su se posle jednog dana i saopštili povoljne vesti. Veselju nije bilo kraja!
Još jedanput su svi krenuli na put. Posle pola dana hoda stigli su na kraj poslednje i najveće dvorane i ugledali svetlost. Dole, u ambisu iznad kojeg se dvorana završavala, ležala je stoletna šuma. Stabla su bila toliko debela i visoka da se i samim medvedima vrtelo u glavi.
Pa opet, hrabro otpočeše sa spuštanjem, a ptice doleteše da im požele dobrodošlicu.

Tamara Lujak


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003