Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Sudbina se zove Zemun 18. 04. 2006.
U dvorištu jedne mirne, senovite ulice kakve se mogu naći samo u Zemunu, nalazi se dom Sergeja Aparina u kome živi sa suprugom Mirjanom, slikara koga je sudbina pre petnaestak godina dovela iz ruskog grada Voronježa na obalu Dunava.
Prvi njegov korak bilo je zidanje ateljea. „Nema ništa izazovnije ali i zahtevnije od adaptacije postojećeh prostora, a ja sam samo želeo da napravim veliki i svetao atelje! Postojeća kuća roditelja moje žene sazidana je 1925.godina i imala je ravan krov, retkost za to vreme. Zato je prostor ateljea neuobičajen: kosi zidovi, niše, terase. Naravno, veliki prozori na jednoj kosini krova okrenuti su severu kako i dolikuje jednom slikarskom ateljeu."

Na sred slikarskog ateljea stoji kostur buduće jedrilice nazvane „Virus“. Dobila je ovo ime zato što njen vlasnik veruje da ovaj mikroorganizam ima razornu moć koja pokazuje svu efemernost života. Sergej voli upravo tu snagu koja potvrđuje da sve što je loše ima svoj pandan u dobru, sve što je tamno ima svoju svetlost, sve što je crno mora da pokaže belo. Rad na jedrilici je, kako kaže, upravo ta tamna strana koja će mu, kada jednom zaplovi, doneti svetlost.
„Virus“ se rađa na sred ateljea, između planova za jedrilicu i dela ovog vrsnog slikara koji je umetničke škole završio u rodnom Voronježu.
Roze socijalizam i sivo-crni kapitalizam
Prvi koraci u bakinoj kući u delu grada sa prostranim dvorištima koja su se završavala rekom Voronjež, ostali su u dubokom sećanju koje je Sergej ovekovečio u svojim ranim radovima. Da bi ukrotili plavnu reku, vlasti su napravile veliku branu. To je odnelo bakinu kuću i ceo jedan romantični kraj grada. Sa roditeljima, inženjerima koji su radili u obližnjim fabrikama koje su okruživale ovaj grad, devetogodišnji Sergej preselio se u novi stan. Prvi svoj prostor „zaradio“ je tako što je neumorno stvarao figure od plastelina koji je ostavljao lepljive tragove po celom stanu. Zato su roditelji rešili da mali umetnik dobije svoju sobu i u njoj crta i vaja koliko mu volja.





Upisao je umetničku školu za decu koja je bila osnova za one koje su želele da se dalje usavršavaju u umetnosti. „Nikada se nisam dvoumio šta ću studirati i raditi kasnije“, kaže Sergej. Još kao početnij, sa još četiri drugara, napravio je izložbu koja je nosila ime „Kvadrat“. Ali, kada je diplomirao na Umetničkom institutu, nje imao posla jer nije primljen u Udruženje likovnih umetnika. Trebalo je proći kod žirija sa slikama na kojima su radnici, fabrike...“ Slike Sergeja Aparina, koje je slikao tehnikom starijih majstora pokazivale su neuhvatljive dimenzije vremena.

Njegovo slikarstvo je na osnovnoj vizuelnoj strukturi klasično, po ideji fantastično, po osećaju magično, po nameni nadrealistično. Ima osećaj čudotvoran za arheologiju oblika i prizora za prostor i vreme u kome vlada apsolutna tišina i u kojoj je tišina izjednačena sa muzikom sfere.

Snalazio se radeći reklame za razne firme. Za kolhoze je slikao krave koje su davale najviše mleka, postere tzv.stentove. Seća se stenta koji je nosio naslov „Dva mira, dva načina života. Jedan deo je bio u roza boji i predstavljao je Sovjetski savez, drugi je bio sivo-crn i predstavljao gnusni kapitalizam. Onda je na velika vrata i u njegov život ušla perestrojka i otvorena je prva umetnička galerija u gradu, posle punih 75 godina, na kojoj je Sergej predstavio svoje radove.




Zidanje Skadra....
Jednoga dana, u galeriju je sasvim slučajno, kako se kasnije ispostavilo, ušao jedan Srbin koji je sa privrednom delegacijom boravio u Voronježu. Zaprepašćen cenama-sve slike u galeriji koštale su zahvaljujući velikoj inflaciji-ukupno 44 nemačkih maraka, odmah ih je sve otkupio, a mladog slikara pozvao da poseti njegovu zemlju. Tako je Sergej 1991.godine otvorio izložbu u Zemunu. Među posetiocima nalazila se sestra našeg vlasnika svih slika iz galerije u Voronježu. Susret, pogled, razgovor, ljubav, brak i Sergej postaje zemunski zet.

Relativno mala suma novca, nepoznavanje statike i projektovanja, majstori "koji sve znaju", bili su prvi koraci u podizanju ateljea. Zato danas Sergej kaže: "Nisam imao nikakvog iskustva u građenju osim što sam jedanput pomogao svome pri izgradnji naše vikendice. Takođe nikog nisam poznavao i verovao sam majstorima.
Želeo sam da napravim jedan jednostavan i udoban atelje. Zbog izlomljene osnove same kuće i uslovljenosti mokrog čvora, moj atelje ima nepravilnu osnovu. Važno je da sam u krovu postavio velike "slikarske" prozore okrenute severu. Sa zapadne strane imam takođe svetla i terasu iznad mirnog dvorišta. Eh, samo da se arhitekta Dejan Babović pojavio ranije! Da nije bilo njega ne znam kako bi se zidanje ateljea završilo!" Sergej Aparin u svom ateljeu upravo priprema slike za izložbu "Horizonti" koja će se održati u Firenci marta meseca. I najzad, uporedo sa doterivanjem jedrilice "Virus", priprema slike za samostalnu izložbu koju će otvoriti u Njujorku krajem godine.

(za KUČU Stil Jelena Kaličanin)



Copyright BONI Drenik d.o.o 2003