Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Nomad plave krvi 06. 07. 2003.
Selila se nebrojano puta, živela na nekoliko kontinenata a da joj nigde nije «ostala duša». Ipak, postoji jedno mesto, jedno vreme, koje je obeležilo njen nomadski duh-kuća okružena divljinom duboko u srcu Kenije, gde je do mile volje mogla da jurca po netaknutoj prirodi, igra sa decom, slobodna kao ptica. Kao devojčica ponela je ovaj titraj nepomućene slobode i još ga danas nosi u srcu. Zato je i iznajmila, u očekivanju da dobije svoje mesto u Kraljevskom dvoru na Dedinju u kome se i rodila, prostran, svetao loft u samom centru Beograda, na poslednjem spratu stare zgrade, u kome se mešaju boje sunca i neba.




Došla je u Beograd pre petnaest godina i sa sobom donela, za neke, davno zaboravljen dah plemstva; mnogi su po prvi put otkrili šta znači «kraljevska krv»: elegancija misli i ponašanja, milosrđe i tolerancija. Tako je počelo novo poglavlje u životu knjeginje Jelisavete Karađorđević. Upoznavanje sa narodom o kome je mnogo znala ali ga nije upoznala «na licu mesta». Potraga za srpskim korenima, potraga za mestom pod suncem u gradu u kome je rođena. Donedavno, živela je kod prijatelja. «Kada sam se prvi put vratila u Beograd osetila sam da ovde pripadam.


Izabrala sam da živim u mestu mog rođenja jer su mi, očigledno, ovi koreni u srcu,» kaže knjeginja sedeći u udobnoj stolici na prostranoj terasi. «Od kada sam stigla u Beograd, selila sam se pet puta. Stanovala sam u hotelu Palace, u Krunskoj, Gračaničkoj, u ulici Dragoslava Jovanovića... Kada je 2001.godine država vratila Karađorđevićima imanje na Dedinju mislila sam da će se naći soba i za mene. Ali nije.

Zato sam danas u ovom prostoru. Iznajmljenom. Majstori su radili do kraja maja kada sam se uselila. Projekat je uradila mlada Milica Milašinović, mr.arh. Odgovara mi zato što ima veliku terasu na kojoj uživam odmarajući se, čitam i primam prijatelje. Prvi put sam našla nešto što bi se moglo reći da je moj stil. Sama sam ga namestila. Svetlo, otvoreno, prostrano i liči na brod; boje sunca i neba. Imam utisak da sam stalno napolju.»




Susedne zgrade dovoljno su udaljene da se očuva mir i intima, a opet, bilizina suseda zadovoljava Jelisavetinu potrebu za kontaktom sa ljudima.




AFRIKANKA U MENI...


Rodila se u Belom dvoru na Dedinju. Kao prava princeza. Pet godina nepomućene sreće u kojima su njen svet činilili otac knez Pavle Karađorđević, u tom trenutku regent Jugoslavije i majka, knjeginja Olga, lepa, elegantna žena sa ponašanjem autentične princeze; dva starija brata, Aleksandar i Nikola. Ništa nije slutilo na kraj srećnog detinjstva.




«Imali smo samo četiri sata vremena da se spakujemo i odemo iz zemlje,» seća se Jelisaveta. «Naša prva stanica bila je Atina. Ostali smo dve nedelje kod bake Jelene Vladimirovne, Velike Vojvotkinje od Rusije.» Zatim se odiseja nastavila kratkim boravkom u Aleksandriji a potom porodica stiže u Keniju. Njen dom u sledećih dve godine biće kuća lorda Erola, u mestu Oserion na obali jezera Naivaša, sto pedeset kilometara udaljenog od glavnog grada Najrobija. Nije bilo crkve, apoteke, zubara, frizera, telefona, ali je Jelisaveta bila u sigurnim rukama svoje dadilje. Nije bilo škole; Jelisaveta je govorila isključivo srpski jezik. Kuća je bila zarasla u korov koji se prepleo sa džunglom. Sobe su bile mračne, iz slavina je curela voda. Ali, ono što je za nju bilo najvažnije bila je sloboda koju je imala: trčanje po ivici zelene džungl, igranje sa decom belaca i crnaca. Tek 1943.godine, dolaskom porodice u Johanesburg, u Južnoafričkoj uniji, život male devojčice počeo je da dobija društvene obrise. Sa devet godina polazi u školu. Porodica se seli dva puta i svaka kuća liči na današnje američke bungalove. U sećanju joj je ostala druga, opasana velikim vrtom u kome su se crvenele maline, a Jelisaveta penjala na drveće.





Osećanje slobode koje je osetila u Keniji pratilo je i prati je još uvek. Taj period življenja u predelu takoreći izvan svih civilizacija utisnuo je u Jelisavetinu dušu širinu pokreta:sve što je potrebno na dohvatu je ruke, ovde i sada. Pečat vidljiv i danas. Kada hoće da opiše misao o slobodi ona kaže: «Afrikanka u meni...» Jelisaveta ne voli granice, ne voli stege. Ne vezuje se za stvari, za kuće, stanove. Više od glave ni srca, nju vode intuicija i instinkt. U njenom današnjem prebivalištu postoji jedna drvena škrinja koja je bila njen pratilac od dana izgnanstva porodice Pavla Karađorđevića. I dva jastuka doneta iz Johanesburga na kojima su uzvezeni lavovi. To je sve od uspomena.

Zato priča o stanovima i kućama u kojima je živela izgleda nedovršena.




MODERNI ODISEJ

Godine 1948. Jelisaveta se, zajedno sa porodicom, konačno vraća u Evropu, tačnije u Švajcarsku. «Izvesno vreme smo živeli u Montreu, u hotelu, a zatim prešli u prestižni hotel Berg u Ženevi.» U gradiću Klarens pohađala je školu St.George i živela u internatu. Kaže da je u ovom periodu bila veoma srećna jer je, kako je škola bila internacionalna, stekla mnogo prijatelja. U petnaestoj godini mlada devojka je poslata u Englesku. «Nisam volela školu; oko mene su bila samo Englezi, nisam baš dobro govorila engleski. Bila je to prava katastrofa-plakala sam svaki dan! Jedina dobra strana je što sam odlično naučila engleski jezik!»




Zatim Pariz, kuća u ulici Šefer i francuski jezik. Strogost «kućnog reda» gušila je mladu knjeginju. «Molila sam oca da me pošalje u Oksford na studije, ali on nije hteo ni da čuje! Mama je bila vaspitana po starinskom običaju: princeza mora da se ponaša prema strogoj plemićkoj etikeciji-krotka osoba koja se bavi «ženskim» pitanjima.» Njena soba se nalazila između majčine i očeve. Kupatilo je bilo na gornjem spratu, soba sumorna. Ovaj prostor u ulici Šefer postao je teskoban za mladu devojku i zato je, sa dvadest tri godine, odlučila: udaće se za biznismena Hauarda Oksenberga, dvadeset godina starijeg od sebe, koji će je odvesti u Ameriku. Iz svog pariskog doma nije ponela ništa. Roditelji su je tada razbaštinili i nikada joj nisu oprostili ovaj brak. Mnogo godina kasnije ući će u istu kuću, u svoju sobu i reći: «Nikada nisam imala nostalgiju za ovom kućom».




Posle sedam godina braka provedenih u Njujorku i četiri seljenja («koreni su mi 'kratki', ali zato uvek mogu brzo da se izvučem!») u kome je dobila dve ćerke Katarinu i Kristinu, zatim razvoda, nemirna Jelisaveta vraća se u Evropu. Upoznaje britanskog bankara Nila Balfura, udaje se za njega i dobija sina Nikolu( «Nikola je jedini koji me podržava u mom radu u Srbiji», kaže knjeginja za sina koji je dobio ime po njenom bratu. Kada je 1954.godine poginuo brat Nikola, Jelisaveti su bile potrebne godine da prihvati njegovu smrt). Tada kupuje, u londonskom kvartu Čelsi, svoju prvu kuću: bila je to velika starinska kuća sa vrtom u «kome ste mogli osećati zračenje sunca koje je tako retko u ovom gradu». Posle razvoda prodaje kuću («i to vreme kada su stanovi bili jevtini») i odlazi u Sjedinjene države. U Njujorku upoznaje premijera i bivšeg ministra finansija Perua, Manuela Uljoa, udaje za njega i seli u Peru. U stanu koji je opremio njen muž Jelisaveta ponekad «razbarušuje» prostor, dodajući poneku svoju stvar. Za mju je bilo najvažnije to što je stan imao ogromnu terasu koja joj je zamenjivala vrt i punih pet godina omogućavala slobodno disanje.





«Manuel je za mene bio važan jer je mogao da me dovede do Jugoslavije. Naime, za vreme jedne konferencije u Mađarskoj, pitao je tadašnjeg predsednika Jugoslavije Mitju Ribičiča da li sme da me uvede u Jugoslaviju. Tako sam nezvanično kročila na tlo moje zemlje. Pre neki dan sam saznala da je konzul u našoj ambasadi u Budimpešti bio strašno uplašen: kako da odobri vizu jednom članu dinastije Karađorđević. 'Što nisam otišao 20 minuta pre ove naredbe!,' zavapio je. Međutim, svi su se složili da treba da mi odobri vizu i tako sam se, posle pedesetak godina, vratila u moju zemlju.»

Posle razvoda od Manuela Uljoa, Jelisaveta stiže u Njujork u potrazi za stanom. Seliće se još tri pouta i ovaj poslednji stan, u 58.ulici, postaće njeno vlasništvo i danas njena «zapadna baza». Kupljen je namešten ali ga je Jelisaveta malo po malo promenila: njene stvari su zamenile tuđe. Stan je namestila birajući zagasite boje, iako «voli žutu, crvenu i zlatnu». «Možda sam mogla da budem dizajner. Umem da odredim proporcije nameštaja, ogledala, vrlo lako i nepogrešivo. Vrlo brzo mogu da ocenim da li se i koje boje slažu.» Ono što je za Jelisavetu najvažnije to je terasa, mala, koja joj daje osećaj da se nalazi u prirodi.

«To je ono što mi je ostalo od Afrike: širina, prostranstvo, priroda i ja u njoj. Mogu da bežim kad hoću!»







«PROFESIONALNI INZBEGLICA «

U zgradi u kojoj danas stanuje knjeginja Jelisaveta ima svoj biro u kome, zajedno sa gospodinom Draganom Babićem, vodi svoje poslove. A njih nije malo.

Samostalna i odlučna, Jelisaveta je oduvek radila. Bila je portparol prestižne kozmetičke kuće u Švajcarskoj, La Prerie Clinic. Zahvaljujući kratkom druženju sa glumcem Ričardom Bartonom zaplovila je u glumačke vode. Pre četiri godine Jelisaveta je lansirala, zajedno sa poznatim američkim pevačem i TV voditeljem Merv Grifinom (Jeopardy), liniju proizvoda za kupanje i miris pod imenom «E». Inicijal «E» je omaž baki Elen, mada je logično da pripada inicijalu imena Jelisavete, koje je na engleskom-Elizabeth. Miris «E» je nedavno predstavljen i jugoslovenskoj javnosti.

U Americi je osnovala fondaciju «Princess Elisabeth Karadjordjevic» koja prikuplja medicinska sredstva za Srbiju i pomaže one koji su u ratna vremena izgubili dom, porodicu. «I sama se osećam kao profesionalni izbeglica. Od malena sam bila u egzilu tako da veoma dobro razumem one koji su izgubili sve tokom poslednje dekade XX veka.» Švercovala je lekove preko mađarske granice, podmićivala carinike, putovala u Hjuston kao prestavnik svoje fondacije i fondacije Deca Sveta, kada je prikupila 500 000 dolara. Zatim putovanje u San Dijego, Denver i Filadelfiju, Los Anđeles- Jelisaveta postala je moderan krstaš koji se bori za žrtve rata.




Za svoj rad knjeginja Jelisaveta Karađorđević je prošlog septembra dobila nagradu Demiurgus Peace International u Centru za Mir i nuklearno razoružanje u švajcarskom gradu Cugu. Pored ruskog predsednika Putina, vladike Alekseja, biskupa Dezmonda Tutua, novinskog magnata Teda Tarnera i dva Indusa, ona je jedina žena koja je iz ruku šahiste Anatolija Karpova, predsednika izvršnog odbora fondacije, dobila ovu prestižnu nagradu.




Za Kuću stil

Jelena Kaličanin

Foto: Damjanovic

















Copyright BONI Drenik d.o.o 2003