Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 BELO ODELO NA GARDOŠU 23. 09. 2005.
Na zemunskom brdu Gardoš nevelika terasa sa veličanstvenim pogledom na Banovo brdo, na ceo Beograd, u daljini na Višnjičku banju i zelenu, ravnu Vojvodinu. Na terasi omanji bazen ili, tačnije rečeno, gigantski đakuzi u kome glumac Lazar Ristovski, od milja nazvan „Belo odelo“, praktikuje novoustoličenu sportsku disciplinu „plivanje u mestu“. Pod nogama Dunav, širok i moćan i plav...


Uske strme uličice koje se ponegde završavaju stepeništem. Kaldrma iz vremena Marije Terezije. Naherene potleuše i preuređene prizemljuše. Drvored na minijaturnom platou. Bršljen koji u slapovima pada sa starih zidina. Ljubavni žar iskazan kaligrafskim rukopisom na belom zidu ograde: Ona, a ne neka druga...Minijaturna mesta za parking. Između kapija i ograda sevne Dunav. Na vrhu ovog začaranog brda stoji Milenijum kula, kao stela zapeta u nebo-čvrst i uporan pogled Sibinjanin Janka, junaka koji „hrabro braniše zemlju od Turaka“...Na vrhu brda, iza velike drvene, gvožđem okovane vojvođanske kapije, kuća poznatog glumca Lazara Ristovskog u kojoj, zajedno sa suprugom Danicom i dvojicom sinova, Petrom i Jovanom, živi već pune tri godine.

Dok ne udare oluje i munje...
Lazar žuri, mora u grad, ali je strpljiv i predusretljiv. Govori kratko i veoma jasno. Vrlina onih koji su dovoljno upoznali sebe, život. Istina se sažima u malo reči.
Da li je na odabir ovog mesta za stanovanje imala uticaj činjenica da se Lazar rodio u Vojvodini, u Ravnom selu? „Nisam siguran. Možda. Kako čovek stari, kako se zatvara krug, tako se on vraća korenima. Možda ima veze što sam ja oduvek žudeo za prirodom i neposrednim kontaktom sa njom. U gradu je teško osetiti taj prirodni element. Čovek je u gradu zaštićen i, na neki način, ušuškan i siguran. To nije objektivno osećanje u odnosu na život i prirodu. Kada čovek živi u kontaktu sa prirodom, shvata koliko je mali i koliko je život prolazan i, čini mi se, zbog toga objektivnije prihvata život uopšte. Dok ne udare oluje i munje, dok ne oseti strah...dok ne shvati da je isuviše gord...čovek ne može naći svoje pravo mesto pod suncem. «Čovek je samo mala igračka zaboravljena pod krevetom najmlađeg Božijeg sina.» To je rečenica iz mog romana «Kako sam dobio Oskara».“

Stambena odiseja Lazara Ristovskog usko je vezana za njegov glumački život. Rodio se u tipičnom prašnjavom vojvođanskom selu, u porodici koja je živela u kući nasleđenoj iz programa kolonizacije i iz koje je on poneo lepe uspomene. Već kao mlad i kvalitetan glumac, oženenjen koleginicom Danicom, živeće dve godine kao podstanar a zatim će dobiti 100m2 tavanskog prostora na Karađorđevom trgu u Zemunu, koji će sam i o svom trošku adaptirati u stambenu jedinicu. U njemu će živeti dvadeset godina, na petom spratu bez lifta. U njemu će se roditi dva sina...

BELO ODELO
Tri hiljade odigranih pozorišnih predstava, uloge u TV dramama i serijama. Glavne uloge u filmovima Tito i ja-smotani komunista-idealista, učitelj Raja(’92). Vizantijsko plavo-uloga Aranđela(’93). Underground-Crni(’95). Original falsifikata. Balkanska pravila, Bure baruta-bokser, Bumerang (’01)... Svaku ulogu odigrao je sa žarom i snagom kao da je poslednja.
1999: „Belo odelo“. Sam je napisao scenario, igrao glavnu ulogu, a njegova producentska kuća Zillion film, producirala je priču o zastavniku Savi koji je dobio pismo od brata i koji ga poziva da dođe kući jer njihova majka umire i traži od njega daponese belo odelo koje mu je nekad poklonio. U jednoj noći, u vozu, Savo će proživeti sve što se jednom malom čoveku dešava u celom životu. Ljubav u vreme istorijskih promena. Zgusnuti život. Svetska premijera na kanskom festivalu, specijalna nagrada na Festivalu filmskih scenarija u Vrnjačkoj banji, internacionalna nagrada na Siciliji u gradu Đibelina, nagrada snimatelju Miloradu Glušici za kameru na festivalu u Valensiji. Gran pri za film u Atini. Žirijem je predsedavao Emir Kusturica...

“Belo odelo” je film koji je izborio svoje mesto u istoriji našeg kinematografije, reći će u jednom intervjuu.” Imao je već nekoliko televizijskih repriza, publika ga je volela, a voli ga i sada. Ljudi me na ulici najčešće prozivaju sa “Belo odelo”, a nedavno je i jedan od naših najboljih reditelja, Slobodan Šijan, izjavio da je “Belo odelo” jedan od naših najboljih filmova.”
Izgleda da je film „Belo odelo“ bio intimna prekretnica u životu Lazara Ristovskog. Ovaj film i novi poslovi sa „Zillion filmom“ omogućili su mu da se približi novom domu sličnom njegovoj kući iz snova. Ona je prostrana, 200m2 raspoređenih na tri nivoa. U prizemlju dnevni boravak neraskidivo vezan, preko širokih zastakljenih površina i jednobraznih pločica, sa dvorištem(„Popločali smo dnevni boravak da ne bih stalno za decom prala pod,“ šali se Danica). Tuš-kupatilo i neophodan prostor zvani „svaštara“ ili stara dobra ostava. Na spratu tri spavaće sobe i kupatilo. Na zadnjem spratu, između kosih krovova, dve radne sobe za dva umetnika u kojima oni pišu, čitaju, kreiraju svoje uloge. Tu je nastalo Lazarovo snoviđenje, nesuđeni scenario, nedavno objavljena i odmah rasprodata knjiga, „Kako sam dobio Oskara“.
„Mi smo sve sami osmišljavali,“ kaže Lazar, „iako ja verujem da treba konsultovati stručnjake. Sve u svemu, nije to bio neki specijalan plan, već sam sledio instinkte ali i praktičnu stranu. Ipak je ovo mali plac. Mada, svoje prste je upleo preduzimač Jugoslav koji predložio da zid na terasi bude u, recimo, mediternaskom stilu, jer je voda je svuda okolo. Terasa je bila velika, odlična za uživanje. Ali, ja sam insistirao na izgradnji bazena, a svi su se složili. Da bi se zadržao isti stil zidovi bazena su obloženi istim ciglama kao i zidovi terase. Firma «Beta bazeni», koja pravi ove bazene svake nedelje ga čisti od naslaga algi. Zbog lakšeg održavanja bazen se puni slanom vodom. Ovo naknadno dodavanje bazena upravo je moja želja za kontaktom sa prirodom i za mene je to više psihološki aspekt nego luksuz.“

Zovem se Cherry
U okviru dnevne sobe otvorena kuhinja, zaokružena dvema zaobljenim površinama u kojima se kriju prostori za frižider i neophodni „špajz“. U dnevnoj sobi sve je svedeno na jednostavnost i funkciju: Draloni-trosed sa dve fotelje, udoban, domaćinski, toplih boja, domaće proizvodnje; pomalo izlizan kao kod bogatih Engleza koji ni za živu glavu ne bi nosili ili sedeli na nečemu isuviše novog izgleda. Kuhija je otvorena, prostrana, svetla(iako bez prirodne ventilacije). „Kuhinjske elemente uradili su naši majstori po slikama koje je Danica našla u novinama i kuhinja je njena kreacija,“ kaže Lazar. Ispod bankete koja deli kuhinju od dnevnog boravka, zid je profilisanjem stanjen i tu je uglavljen veliki radijator- Lazarova ideja-„da ne bi štrčao“.

“Trpezarijski sto je naš prvi sto koji smo zajednički kupili“, kaže Danica. „Ime mu je Cherry.“ Sa obe strane jednog od prozora dva bendžamina, Daničin ponos. Na prozorima kratke čipkane zavese u vojvođanskom stilu, zategnute preko stakla. Na zidovima tri slike. Samo tri i zato upadljive i lepo raspoređene.
Na zidu iznad trpezarijskog stola visi slika Ismara Mujezinovića „Večera“ koju je Lazar dobio 1978.godine na 19.MES-u u Sarajevu kao nagradu za „Najboljeg mladog glumca“. Iznad kamina slika, poklon kuma Riste na venčanju Lazara i Danice 1980.godine. Na njoj Saborna crkva u Beogradu. U pozadini, „in vivo“, sličan pejsaž: pravoslavna Nikolajevska i nešto dalje katolička crkvau Zemunu. Obe sa satovima koji tačno rade i oba „čitka“ iz kuće. I najzad, na zidu okrenutom Dunavu, slika Cileta Marinkovića koju je bračni par Ristovski kupio na izložbi na Svetom Stefanu 1997.godine. Slika je iz Ciletovog ciklusa Plaža: kupači „okrenuti“ plavom moru, tirkiznoj vodi bazena na terasi i plavom prostranstvu Dunava.

„Za sada je ovo mesto moja oaza,“kaže Lazar Ristovski. „Ovde je dubok mir, nema automobila; komšije su divne i odlično se slažemo sa njima, poštujemo jedni druge. Noću se čuju crvčci.
Što se tiče moje kuće iz snova, možda jednog dana pronađem diskretno mesto zaklonjeno gustim zelenilom, tik uz vodu, koje će u potpunosti zadovoljiti moju žudnju za direktnim kontaktom sa prirodom.“

Jelena Kaličanin
(za KUĆA stil)


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003