Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Doprinos akademika Matije Bećkovića 11. 10. 2004.
DORPINOS AKADEMIKA MATIJE BEĆKOVIĆA ČLANA KRUNSKOG SAVETA VELIKOM DELU KRALJA ALEKSANDRA I



Pre 70. godina ubijen je Kralj Aleksandar I Karađorđević, sin Kralja, unuk Kneza, praunuk Vožda, najznačajnij Spski vladar ne samo u XX veku.

Rođen u Cetinju, ostao bez majke s nepune 2 godine, školovao se kod Ruskog cara, u Paževskom korpusu u Petrovradu, vodio tri rata, pregazio Albaniju, i za svoga života jedva da je nekad skinuo uniformu.

Postao je Vrhovni komandant Srpske vojske tek što je prošao dvadesetu godinu i izvojevao njene najslavnije pobede: na Kumanovu, na Bregalnici, na Ceru i Kolubari, na Kajmakčalanu i Sounskom frontu. Istoriju je doživljavao kao poeziju i, kao što je napisala Rebeka Vest: 'imao poetsku ideju koju su imali samo najveći ljudi u istoriji'.

I sam je pisao i prevodio pesme, voleo muziku, razumeo se u slikarstvo. Bio je neodsutpni vernik, nesebični dobrotvor, neumorni zadužbinar, obnovitelj gotovo svih ustanova naše kulture.

Njegov otac, Kralj Petar I Oslobodilac preveo je raspravu Džona Stujarta Mila 'O slobodi' . Bubući Kralj Aleksandar je kao kadet preveo 'Pesmu o sokolu' Maksima Gorkog. Tako su obojica iz izgnanstva najavljivali slobodu svom narodu. U mladosti je pisao rodoljubive pesme u maniru Milana Rakića. Ostalo je zabeleženo da mu je predlagano da uđe u Srpsku Kraljevsku Akademiju. Na tu ponudu je odgovorio da bi veoma loše mislio o Akademiji koja bi ga u svoje članstvo primila kao pesnika.

Godine stvaranje Jugoslavije su i godine Oktobarske revolucije. Ubijen je Ruski car u koga su polagane nade da će biti oslonac i zaštitnik države Južnih Slovena. Rusija je nestala a nastao je Sovjetski Savez, država koju je priznao čitav svet ali Kralj Aleksandar nije. U Beogradu je zadržao carskog ambasadora a srce i sva vrata svoje zemlje otvorio za ruske izgnanike među kojima su bili i neki najveći pravoslavni duhovnici i intelektualci. Prvi zagranični kongres izgnanih pisaca Rusije (među kojima su bili i najslavniji, kao recimo Ivan Bunjin) održan je u Beogradu pod pokroviteljstvom Kralja Aleksandra.

Prema memoarima prisutnog francuskog ambasadora Novlensa, na prvom prijemu koji je vođa mlade sovjetske republike priredio za strane diplomate, kraljevski ambasador Miroslav Spalajković kazao je Lenjinu: 'Vi ste ubica i izrod slovenske rase. Ja Vam pljujem u lice!'. Ta dotad nečuvena reč svedoči o mnogo čemu i sigurno nije produžila život ni Kralju ni njegovoj Kraljevini.

Zbog najodlučnije otpora fašizmu i komunizmu u vreme kad im se malo ko opirao, lako su ga uočili i Lenjin i Staljin i Hitler i Musolini i brzo složili nišanske sprave na njegovim prsima. I pre atentata su mu pretili ubistvom, ali 'odsustvo straha od smrti' učinilo je da uprkos mnogim upozorenjima i predskazanjima nije odustao ni od svog poslednjeg puta, niti je pristao da obuče pancir, niti prihvatio predlog da se sa broda ne iskrca, iako je znao da su ubice pre njega stigle u Marsejsku luku. Fašizam koji se približavao presreo ga je ne putu mira i ubio zajedno sa francuskim ministrom inostranih poslova Lujom Bartutom pred očima milion Francuza koji su došli da pozdrave Kralja vojskovođu i ratnog saveznika. Hitac koji mu je uzeo život pogodio je i državu koju je stvorio. Da je tu i ona ubijena znali su mnogi, iako je posle toga na mukama izdisala do naših dana.

Sahranjen je na Oplencu, na uz Karađorđa i Kralja Petra čije snove je ostvario, nego u kripti pored svoje majke koje se najviše uželeo. Imao je 45 godina i 49 kilograma telesne težine.

U času kad je vlada njegovog sina Kralja Petra II prva u Evropi bacila rukavicu u lice Hitleru, Fancuzi su, kako je zapamćeno, sa cvećem i svećama krenuli ka mestu na kojem je ubijen.

O dvestagodišnjici Prvog srpskog ustanka i sedamdesetogodišnjici njegove smrti, destine srpskih intelektualaca obratilo se Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC s predlogom da se blaženopočivši Kralj Aleksandar I Karađorđević upiše u Diptih svetih srpskih mučenika.

Zbog viteškog i hrišćanskog držanja pred smrću Ruska pravoslavna crkva proglasila je poslednjeg ruskog cara i carsku porodicu svetim carskim mučenicima na 80 godišnjicu njihovog smaknuća. Kralj Aleksandar I je deo te porodice. Ruski car ga je krstio i školovao, bio mu saveznik i sapatnik, s njim je podelio isti mučenički podvig ni za odluku Svetog Arhijerejskog Sabora da Kralja Aleksandra I Karađorđevića upiše u sveti Srpski mučenikoslov nema bolje i tačnijeg obrazloženja od onog koje je dala Ruska crkva za Ruskog cara i Carsku porodicu.

Kralj Aleksandar I nazvan je mučenikom bezbroj puta, zvanično i nezvanično, pismeno i usmeno, kod nas i u svetu, od časa kada se udostojio mučeničkog venca pa do današnjeg dana. Učinila su to i dva svetitelja: Nikoja Lelićki besedom o Kralju mučeniku na četrdesetodnevni pomen i Jovan Šangajski koji je govoreći u ruskom hramu Svete Trojice već treći dan po ubistvu rekao da se Kralj Aleksandar svojim mučeničkim podvigom pridružio Caru Lazaru i Caru Nikolaju II.

Kao što glavi Vožda Karađorđa 'bi suđeno za venac se svoj prodati', Kralju Aleksandru bilo je suđeno da glavu da za mučenički venac koji će, nadati se, uskoro osveštati njegova crkva pribrajujući ga saboru svetih srpskih mučenika.

Kralj Aleksandar I podelio je golgotske muke sa svojom vojskom, doneo slobodu i vaskrs raspetoj otadžbini, zapalio zavetnu sveću Carice Milice i svojim ukazom ishodio ujedinjenje Srpske Pravoslavne Crkve.

Kao Karađorđev praunuk dovršio je mauzolej na Oplencu, kao bogoljubac i pomiritelj obnovio drvenu crkvu u Takovu, kao Njegošev potomak obnovio kapelu na Lovćenu, kao vitez poditao spomenike Neznanom junaku na Avali, Pobedniku i Zahvalnosti Francuskoj na Kelemegdanu, kao vernik ukrasio Kalenić i pomogaoizgradnju stotina hramova, kao ratni drug postavio belege i uredno vojničkoga groblja i kosturnice širom sveta i svoje zemlje, kao vladar otkupio rukopis 'Gorskog vijenca' pronađen u dvorskoj bibilioteci u Beču, a većinu o trošku svoje civilne liste.

Svestan da ga zlo neće poštedeti i da su ga odavno uočili progonitelji Boga i vere Hristove, kao pomazanik Božiji gledao je smrti u oči prihvatajući je onako kako smrt prihvataju mučenici.

Gologlavi narod klečao je pored puteva kojima je prolazio njegov kovčeg, seljaci su nosili izvrnute gunjeve, čobani lišćem zatiskivali zvona a uplakana vojska polagala vence od crnog trnja na njegov odar.

Ruka koja ga je ubila uskoro je počela bez spiska da baca u jame i kolje nejgov narod, da mu srknavi dom, rastura porodicu i državu, pali gasne komore Aušvica i Jasenovca i zavija u crno čitav svet.

Deveti oktobar je najtragičniji datum novije srpske istorije i uz Karađorđevu pogibiju najcrnji dan u dvovekovnoj povesnici Dinastije Karađorđević.

Veliki datumi koje obeležavamo ove godine vezani su za ovaj dan i za ovo mesto i za ovaj hram. Oplenac je Petropavlovsk Srbije u kojiem počivaju prometeji srpske slobode i jedine revolucije koja se zvala srpska.

Ako je išta mogao pomisliti u smrtnome trenu, bilo je da Srbi nikad neće zaboraviti kako je završio svoj život.

Zašto je, gde je i od koga je ubijen. Ali s golgotskog puta kojim je išao za svog zemaljskog života nije sišao ni posle smrti.

Pamti se da je raspustio Parlament i zabranio političke stranke, a to mu nikada nisu mogli oprostiti ljuti zatočnici diktature proleterijata i neostupne pristalice jednopartijskog sistema. Zamera mu se što je stvarao Jugoslaviju iaoko je u njoj prvi okupio i oslobodio svoj narod.

Mada je pao kao prva žrtva fašizma šest godina pre početka Drugog svetskog rata, njegovo stradanje nastavljeno je i posle pobede nad fašizmom. Pola veka njegovo ime i ime kraljevske porodice bilo je prokaženo. Jedini spomenik Kralju Aleksandru i Kralju Petru koga se nije mogla domoći rušilačka ruka bio je onaj u Parizu na Jelisejskim poljima, na skveru Kralja Aleksandra. Kapela na Lovćenu koju je obnovio svom pretku srušene je najviše što je on obnovio. Njegovov ime na spomeniku Neznanom junaku na Avali bilo je prekriveno granitnom lajsnom. Ta lajsna je uklonjena nedavno, ali granitna gromada iz koje je ta lajsna isklesana još pritiska njegovo ime i delo. Uklanjanje te gromade njegov narod i njegova crkva ne duguju samo njemu nego pravdi, istini i sebi.
Još je u tuđini grob njegovog sina, Kralja Petra II i njegove slavne udovice kraljice Marije. Ide srpski narod nema drugih grehova ni dugova osim onih prem svom kralju mučeniku i njegovoj porodici, bio bi pregrešan i prezadužen.
Sveća koju je zapalio u Dečanima tinja gotovo pretuljena. Iz ruševina države koju je stvorio Srbija se još nije iskobeljala a kamoli vratila sebi.

I posle kosmičke sramote koju su diživele njegove ubice i skrnavitelji njegovog doma, koji su pucali i u čelo Hrista Spasitelja u dvorskoj crkvi na Dedinju, ovih dana čujemo da će u sred slobodnog Beograda 2004. godine biti pozvan onaj ko je odobrio da gardijska jedinica oda počast kralju Petru I povodom stogodišnjice njegovog krunisanja. Da je to istina vidimo danas kada greška nije ponovljena i kad toj jedinici nije dozvoljeno da na Oplencu oda počast najslavnijem vojniku i vojskovođi, vrhovnom komadantu srpske vojske Kralju Aleksandru Karađorđeviću. Ako je ta odluka doneta po pravilima vojske Srbije i Crne Gore, to bi značilo da su u našoj vojsci na snazi pravila i ukazi onog kaplara koga su regent Aleksandar i njegova vojska krvave glave oterali sa Suvobora ili Njegovih sledbenika neprijatelja Srbije i Crne Gore.
Slava viteškom kralju mučeniku Aleksandru Karađorđeviću!

Matija Bećković
(9. oktobra 2004.godine, na sedamdesetu godišnjicu ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića)


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003