Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Srpske građanske kuće 07. 07. 2004.
PURPUR I SAMOVARI
U stanu Obradović njih je troje: Vera, mater familia, sin Miša, naš čuveni fotograf i snaha Zorana, poznata manekenka. Vera je «stalni» član domaćinstva a Miša i Zorana su ptice selice-čas su Beogradu, čas u Parizu...


Zgrada u kojoj se nalazi stan porodice Obradović čini celinu sa još dve kuće koje je podigao predratni industrijalac Nikola Spasić i zahvata prostor između beogradskih ulica Knez Mihajlova i Obilićev venac. Celinu zgrada, u čijoj se osi nalazi Spasićev prolaz, projektovao je arhitekta Nikola Nestorović. Fasade su urađene u stilu akademizma sa elementima secesije; spoljni zidovi dekorisani su sa ljupkim balkonima od kovanog gvožđa. Smatra se da je projekat značajniji po unutrašnjoj strukturi nego spoljnjoj.

Već sa spoljne fasade može se prepoznati klasičan portret srpskog građanskog stana između dva svetska rata. Veliko predsoblje sa obaveznim trpezarijskim stolom na sredini koji se rastvara za božićne i slavske proslave. Pravi mali komunikacioni centar iz koga vode visoka vrata u tri spavaće sobe, salon, biblioteku i «nus» prostorije (hodnik, špajz, devojačka soba, sporedan ulaz). Visina tavanice je 3,80cm, visoki prozori, široka visoka vrata, kvalitetan parket. Odnosi visine, širine i dužine prostorija su po meri čoveka, odlično «dišu», čovek se ne oseća tegobno, naprotiv; zidovi dobijaju šansu da se prikažu u haljinama svih mogućih boja. Ovakav sklop prostora omogućio je domaćinima da ožive zidove: sve prostorije ofarbane su drugom bojom, zelenom, purpur, oker...pri tavanici presečene belom užom trakom kako bi se tavanica vizuelno «spustila». U salonu još uvek visi zvonce za poslugu, «samo nema ko da se odaziva». Sav nameštaj je «starinski» osim frižidera, štednjaka i ostalih modernizacija naše civilizacije. Mnogo originalnih slika koje svaka generacija ove porodice pažljivo čuva. Ka Spasićevom prolazu okrenuti su špajz i devojačka soba. Danas je sporedan ulaz, koji je izlazio na unutrašnje dvorište, zatvoren zbog novopodignute zgrade, pa je ono izgubio svoju namenu.

Rusija u srcu
Na sredini velike trpezarije stoji sto sa šahovskom intarzijom na gornjoj ploči, porodično nasleđe kupljeno u komisionoj radnji koju su nekad držali trgovci Jevreji, a nalazila se na mestu današnje Galerije grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu. Zidovi su purpurne boje sa belom tavanicom i dobijate utisak kao da se nalazite u prostoru i vremenu XIX veka. Nije ni čudo, jer je većina nameštaja iz te epohe, ostali su urađeni «na sliku tog vremena»- početkom XX veka i između dva svetska rata. Za današnje pojmove, iako je star između 100 i 150 godina, on upravo čini sliku srpskog građanskog enterijera između dva svetska rata.

Na visokoj komodi čitava revija samovara: viskoh, trbušastih, malih, maleckih. I ne samo taj detalj, već i mnogi drugi, rasprostrti po stanu, sećaju na Rusiju.Verina babuska, deduska i majka, tzv.»Beli Rusi», stigli su iz Sevastopolja 1920.godine brodom u Dubrovnik, bežeći pred Oktobarskim nemirima. Iz Dubrovnika uputili su se u Beograd. Za sobom su ostavili sve što su imali a poneli nostalgiju za Sevastopoljem. Njihova kćer, Tamara Polonska, prava ruska lepotica, bila je naša poznata balerina koja je godinama igrala balet u beogradskom Narodnom pozorištu.

U salonu, sa zidovima boje breskve, na kojima visi mnoštvo originalnih slika, nalazi se zanimljiv trosed, sa izuzetno visokim naslonom, u stilu istoricizma,urađen u periodu s kraja XIX veka do Prvog svetskog rata. Fotelje, presvučene plavim meblom original su iz perioda 20-tih i 30-tih godina-stila proizašlog iz tzv.dizajna slona. Nizak stočić kupljen je u čuvenoj radnji nameštaja u pariskom bulevaru Osman- uvoz iz tadašnje Indokine. Lampe su takođe kupljenje u jevrejskoj radnji na uglu Obilićevog venca. U uglu sekreter, urađen u stilu koji je vladao u Srednjoj Evropi šezdesetih godina XVIII veka.
(Slika na kojoj se dobro vidi luster)
U jednoj spavaćoj sobi zidovi su obojeni tamno zelenom bojom. Nameštaj, pravi primer eklekticizma: originalni orman u Bidermajer stilu, četvrta decenija XIX veka; crni stočič, ravnih linija u stilu istoricizma; udobna beržera, tipičan rad između dva rata, presvučena svetlom nijansom zelene boje; police za knjige XX vek; zeleni luster-kopija stila iz Holandije XVIII veka, kupljen pre 25 godina. Bela peć u ovoj prostoriji, kao i sve ostale peći u stanu, u stilu secesije, same po sebi i dalje ostaju neprevaziđeni ukras; klavir marke August Forster. Na zidu originalan crtež, portret Vere Avakumović-Obradović, pokojnog arhitekte i rođaka ove porodice, Aleksandra Deroka.

«Muzejski stil»
Miša i Zorana su se smestili u spavaću sobu svetlih boja, koja ukazuje da je mladi bračni par tek u potrazi za sopstvenim domom. Obzirom da se njihov život odvija na liniji Beograd-Pariz-Beograd, nema mnogo njihovih stvari. Jedino su okačili slike koje su dobili od prijatelja. Tu je i portret Vladimira Stojanovića, Mišinog pradede po ocu, profesora koji je otvorio prvu ekonomsku školu u Beogradu, i bio njen direktor.
Miša Obradović je radio i još radi modnu fotografiju za vrhunske modne kreatore, evropske časopise; za Rochas i reklamne kampanje za manje firme; sarađivao je sa Kristijanom Lakroa, zajedno sa svojm suprugom Zoranom, i kaže da mu je to bio jedan od najdražih poslova. Takođe je fotografisao dela slikarke Vesne Milunović, koja radi slike, batike i tapiserije. «Preko nje sam upoznao jednu drugu «koloniju» naših ljudi u Parizu, sasvim drugačiju od «kolonije» fotografa.»

Miša, koji je upravo završio snimanje spota i uradio fotografije za našeg pevača koji odlazi na takmičenje Evrosong u Tursku, kaže: «U ovom stanu sam se rodio i stalno živeo dok nisam 1995.godine rešio da studiram fotografiju na poznatom pariskom fakultetu ICAR. Od tada do danas, često sam menjao stanove u Parizu, ali se uvek vraćam ovde, gde su me krstili, gde sam proveo detinjstvo, gde sam i venčao.

Najupečatljivija uspomena na ovaj stan je proslava Božića. «Obzirom na visinu tavanice, roditelji bi krišom donosili jelku koja je bila toliko visoka da je udarala u tavanicu. Za moju sestru i mene bila je to prava božićna bajka. Nisam mnogo lomio po stanu, ali sa ovoliko nameštaja i prostora, stan je bio idealan za skrivanje. Tako sam jednu baku, koja me je čuvala, prepao jer sam se sakrio pod veliki sto i ona dugo nije mogla da me nađe! Roditelji nisu dozvoljavali da se prave žurevi, odnosno, bilo je «kontrolisanih» žureva. Doduše, ni mama ni tata nisu mnogo primali goste, osim za slavu kada je kroz naš stan defilovao «ceo Beograd».

Obzirom da je odrastao u ovakvom građanskom stanu, Miša zamišlja svoj budući stan sasvim drugačije od ovog. «Moja žena i ja volimo beton i staklo. U svakom slučaju, naš hipotetički stan je opremljen mešavinom modernog i pomalo starog, ali VRLO pročišćena varijanta (što će reći bez pretrpavanja nameštaja i ukrasa). «Muzejski stil» mi je već dosadio!
Njegova supruga Zorana, maneken čiji je lik poznat i kod nas i u svetu, pored revija koje radi za mnoge slavne modne kreatore, modne časopise, lice je kozmetičkih kuća Vichy i Schwarzkopf, navikla na glamur, raskoš i modne trendove, više voli jednostavnost.«Što se tiče našeg budućeg stana, Miša i ja imamo sličan ukus. U svakom slučaju, treba da bude u stilu Art Deco, sa jednostavnim linijama. Voleli bismo da stanujemo negde na Dorćolu ili Vračaru, ne privlače nas Dedinje ni Senjak. Ali, sve zavisi od našeg posla da li ćemo živeti u Beogradu ili Parizu.»
«Sedam godina živimo u Parizu,» dodaje Miša Obradović. Plan nam je da što češće dolazimo u Beograd, jer sada u ovom gradu ima više posla, a postao je lepši i bolji za život.»

(za Kuca stil Jelena Kaličanin )


Copyright BONI Drenik d.o.o 2003