Povratak na prvu stranu - vesti

 

Igram nagradnu igru
Dobijam vesti na mail
Testiram inteligenciju
Ucestvujem u diskusijama
Uspostavim kontakt
Reklamiram se



  Arhitektura
Astrologija
Brak
Dogadjaji
Download - Freeware
Erotika
Humor
Kozmetika
Licnosti
Ljubav & Sex
Mladi
Moda
Poezija
Sve o deci
Umetnost
Zanimljivosti
Zdravlje








 Već mi je devetnaest 06. 07. 2003.




Poslednjih dana – tačnije rečeno, jutros – obuze me ružna pomisao da, možda, više nisam tako mlad kao pre...

Time ne želim da kažem da me, zbog iznenadnog rođendana, uhvatila panika. U mojim očima, rođendani nisu ništa naročito. Imao sam ih već nekoliko, i nisu me posebno impresionirali. Ono čega se grozim, to je preterana i, tako reći, nerealna količina tih rođendana, brojke kojima su označeni. Šta bi to trebalo da znači: “Danas sam 50 godina star?” Nikad mi još nije bilo 50 godina. Čitavo vreme sam bio mlađi. Negde se tu krije nekakva pogreška. Matičari bi morali bolje da pripaze. Po onome što lično mislim o tome – hoću da kažem, po utisku koji ostavljam na samog sebe – nisam prešao još ni tridesetu. Šta se to od mene želi?

Promene koje su se pojavljivale u toku godina jedva su vredne spomena. Lepo: više ne trčim za taksijem, nego vičem za njim, i radije se vozim liftom nego da se penjem stepenicama. Ne može se skriti ni to da je kućna apoteka sve veća i, posle svakog povratka iz inostranstva, sve šarenija...

Iskreno govoreći, očajavam. Poslednji put me slični očaj obuzeo kad sam napunio 19 godina, i kad sam shvatio: počinjem da starim!

Moje nemilo stanje dolazi mi pred oči u svakoj prilici. Eto, pre nekoliko sedmica, video sam u autobusu neku užasno uvelu žensku osobu: torba s namirnicama joj među koščatim kolenima, ružno lice prepuno bora i nabora... Bio je to pravi šok kad sam iznenada otkrio da sam se toj odbojnoj prikazi udvarao u mladosti!... Dok su me još zapljuskavali topli talasi saosećanja zbog njenog izgleda, ta nekad privlačna devojka ustade i ponudi mi mesto?! Ili moja šestogodišnja kćer: sedimo pred televizorom i gledamo film Ben Hur u kojem, zna se, sve vrvi od rimskih vojnika i prvih sledbenika hrišćanstva. “Mamice”, začu se njen glasić, “je li i moj tatica bio tamo?”

Nema sumnje: izgledam kao da sam stariji nego što jesam. Čak i kad se odbiju dve godine koje sam proveo u biranju zauzetih brojeva telefona, ostaje ih još dovoljno. Ne znači to, svakako, ništa konkretno: razmišlja čovek i razmišlja, i odjednom se više ničega ne može setiti. Ako odmah ne zapišem sve što mi prođe kroz glavu, začas padne u zaborav i gubi se za potomstvo.

Osobito često zaboravljam lica. Dobre prijatelje, drage stare poznanike, a čak me i članovi porodice sreću na ulici a da nemam pojma odakle ih poznajem. Ni neprijatelji mi ne ostaju u sećanju. po tome sam stekao glas čak tolerantnog čoveka. Svašta!

Sve teže pamtim i imena: odnedavno, sve mlade žene bez izuzetka oslovljavam sa “Lutkice”, da ne bi došlo do neugodne zamene. S druge strane, ima i stvari koje su zakucane u moje pamćenje. Recimo, sastav mađarske fudbalske reprezentacije iz 1956. godine. Možete me probudIti usred noći, ja ću bez pogreške izverglati sastav navale: Šandor, Kočiš, Hidegkuti, Puškar, Cibor...

Upravo juče sam nekoj mladolikoj savremenici, na neizazvani pokušaj da me uteši, odvratio rečima: “Draga moja gospođice, bilo bi mi milije da imam 25 godina i izgledam kao da su mi 52, nego obratno”. To je teško pobiti, i mlada dama se našla u prilično blesavoj situaciji.





Copyright BONI Drenik d.o.o 2003